Izvor: Kurir, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAMOĆA
Kurir u poseti Dragici Brkljač, koja sa trojicom sinova živi u jednoj od dve preostale srpske kuće u selu Vrelo, kod Kosova Polja
KOSOVO POLJE - Vozimo se taksijem preko ravnice ka aerodromu. Ovde su nekad živeli Srbi. Sa obe strane puta nove kuće arnautske i na njima zastave sa dvoglavim orlom. Kažu mi da deset sati u nedelju nisu znali kakva će im biti zastava. A dodelili im plavu sa zvezdicama u obliku mape Kosova. To je nova zastava koju će morati da prihvate.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
Na deset kilometara od Kosova Polja je selo Vrelo. Nastalo je oko izvora, vrela doseljavanjem Crnogoraca i Ličana. U Vrelu su ostale samo dve srpske kuće. Nekad se ovde dobro živelo. Imalo je gde da se zaposli. Bili su tu i rudnik magnezita i dva aerodroma, civilni i vojni, pa fabrika feronikla.
Idemo kod babe Dragice Brkljač, poreklom iz Grahova, ćerke narodnog heroja Petra Vujačića, i njena tri sina koji su ostali u okruženju arnautskom. Od njihove kuće do sledeće srpske je deset kilometara. Lavežom nas najavljuju tri golema psa. Čini mi se da nikad nisam video veće pse. Mešanci šarplaninaca i kavkaskih ovčara. Bingo, ogroman kučak ne pušta nas da uđemo.
Mićo, Dragičin sin, pola sata se juri sa njima pokušavajući da ih zatvori. Iza kuće je uljanik sa pčelama. A dvorištem se šetaju paunovi, patke, golubovi, razne vrste kokošaka. Imali su i divlju mačku, ali je pobegla iz kaveza i poklala živinu. A onda su je rastrgli psi, terijeri. Jer, Mićo ima i terijera dva i pulina ovčara pride, još štene, koje je plaćeno 160 evra. Mazi se sa gazdama. Imali su kučka Buša, koga su prodali za 100 evra.
- Kako je živeti bez svog naroda, Mićo brate moj - pitam ga.
- Teško. Bio mi je novinar Zejak pre dve godine - odgovara.
Pričam o novoj šiptarskoj zastavi. Treba sašiti toliko plavih zastava.
- Ne sekiraj se ništa. Ako su mogli u Srbiji da im šiju uniforme, sašiće im i zastave - ogorčeno kaže mlađi brat.
- Je li i ovde u selu bilo šiptarskog veselja? - pitam.
- Šta će se veselit’. Ne znaju ni oni šta ih je snašlo. U kojoj su magli. Mi normalno sa komšijama pričamo. Oni su dugogodišnje komšije. Ne pričamo o politici. Pričamo o teškom životu. O onome što nas je sve snašlo. Srušili su dedovu bistu koja je bila tu nasred sela, porušili grobnice na groblju, ali našu nisu dirali. Najteže mi je bilo kad sam vidio kako nam odlazi vojska. Bombardovanje, iako je ovde palo najviše bombi, nije me uplašilo. Oguglao sam na sve. Nit’ me ko dira, nit’ koga diram - priča Mićo.
Dođu im, kaže, ponekad musafiri, gosti tu iz okoline. Albanci. Dok pričamo, eto ti musafira, eto gosta Harisa. Radio je devet godina u Gornjem Milanovcu, tu ga je i rat zatekao. Nikad, kaže, nije imao problema. Nit ga je ko popreko pogledao u Srbiji. Žao mu je što se to desilo, žao mu je što na ulicama Prištine ne čuje više ‘dobar dan’ već samo ‘mirdita’. Biće mu žao ako odu. Zastavu nije isticao na kuću. Zastava se stavlja na Dom kulture, na Dom zdravlja. Ne na svaku šupu.[ antrfile ]
STO GODINA MUKE
Tri brata Brkljača, ne boje se, kažu. Mićo, Miladin i Momčilo kupili su stanove u Srbiji, ali im još ne pada na pamet da idu. Pitam ih za godine.
- Kaži ti da 100 godina imam. Toliko me muke ubilo.
Oženjen je samo srednji. Žena i deca su mu u Srbiji. Sad je i on otišao da ih vidi.
Tri brata, tri delije, prkose sudbini na bregu ispod kog su podzemni aerodromi. Na Kosovu. Na Balkanu. Od majke Crnogorke i oca Ličanina.
