Izvor: Kurir, 23.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAHRANITE ME USPRAVNO
Nisam ni isplanirao ni organizovao likvidaciju Zorana Đinđića, a kada bih znao ko je, sigurno ne bih sedeo skrštenih ruku
Među neizbežnim pitanjima Miloradu Ulemeku Legiji glavno je, naravno, bilo: Ako niste vi organizovali ubistvo Zorana Đinđića, ko je onda? Evo šta je on sve tim povodom rekao.
Pojavile su se pretpostavke, pored one za koju ste osuđeni zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem i ostalima, da je Zoran Đinđić ubijen zbog Kosova i Metohije i >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << namere da spoljnu politiku Srbije osamostali prema Zapadu. Čuju se i „nabacivanja“ da je mogao biti likvidiran zbog prodaje „Sartida“ i(li) Duvanske industrije Niš. Ukoliko se i dalje ne osećate krivim, na koju mogućnost tipujete?
- Stvarno me sve to danas, posle svega, ne zanima. Zanima me samo to što ni ja niti bilo ko iz JSO nemamo ništa sa onim za šta nas osuđuju. I to ćemo dokazati!
Kako, ako ste u pravu? Kako, ako valjak koji je prešao preko „procesa veka“ pregazi i Vrhovni sud Srbije?
- Nije taj valjak prošao samo preko „cirkusa veka“! Prošao je preko cele Srbije! Izgleda da je nama Srbima suđeno da se kroz čitavu istoriju dižemo sa kolena, na koja nas drugi bacaju. Zato ću tražiti da me sahrane uspravno! Boriću se do kraja, jer to pitanje više nije ni moje, ni ostalih iz JSO. To je pitanje budućih generacija. Borićemo se da bismo oprali obraz svojoj deci.
Ako zaista niste vi, ko je isplanirao i organizovao ubistvo Zorana Đinđića? Zbog čega? Šta je bio osnovni motiv? Da li je bilo i drugih?
- Problem sa motivom pokazuje koliko je tužilaštvo providno. Prvo se pojavila ona čuvena priča „Stop Hagu“. Tvrdili su da je trebalo da budu deljeni nekakvi pamfleti ili leci. Onda se to u nekom delu suđenja malo izgubilo. Korigovali su se kad su videli da niko od pripadnika JSO nije bio tražen iz Haga. Onda su pokušali da proguraju kao motiv to da sam se ja kobajagi plašio hapšenja zbog nekakvih navodnih istraga o ubistvu Ivana Stambolića, Budvi, Ibarskoj. Jebe ih to što svi dobro znaju da u to vreme nikakve istrage nisu bile vođene! Onda su se opet vratili na Hag...
Opet kao da se vraćate na montažu. Hoćete li da kažete da je i to sa motivom bilo deo zavere i nečije režije? Ako je tako, kako je ta zavera, po onome što znate, realno izgledala?
- Radilo se o režiji, naravno. Ja svakako nisam ni isplanirao, ni organizovao likvidaciju Zorana Đinđića. A kada bih znao ko je, sigurno ne bih sedeo skrštenih ruku! Motiv? Pa, motiv je bio onaj koji je Jovan Prijić pokušavao da udene tokom čitavog suđenja, a koji je usput menjao nekoliko puta.
Koji? Šta je pokušavao da udene?
- Pitajte njega. Još bolje bi bilo da ga o tome pita sud.
U Glasu javnosti 29. marta 2003. objavljen je razgovor sa komšijom vlasnika kuće u Meljaku, u kojoj su se skrivali Spasojević i Luković. Taj komšija je ispričao da na kući ispred koje su ubijena njih dvojica nije bilo tragova metaka. Vaš komentar?
- Pa, nije ni moglo da ih bude jer nikakve pucnjave nije bilo! Bar ne onakve kakvu pokušavaju da nam poture u „zvaničnoj“ verziji.
Na suđenju za atentat Dejan Milenković Bagzi je rekao da su Spasojević i Luković imali pištolj i pare, dok se na fotografijama sa lica mesta, koje su objavljene i u štampi, vide bomba i puškomitraljez ili AK-47 (kalašnjikov). Otkud bomba i puškomitraljez? I gde su nestale pare? Zašto tokom procesa niko nije pominjao kalašnjikov? Ako je to bila ta puška, zašto nije bila evidentirana u JSO?
- Prvo, ne znam zašto bi taj puškomitraljez trebalo da bude evidentiran u JSO. Zna se tačan broj tog oružja, pa se onda postavlja pitanje - zašto nikada nije provereno kome pripada? A razlika između Bagzijeve izjave i „zvanične verzije“ dovoljno govori kako je sud sudio.
Šta će puška u kamenjaru, zašto nije bila mnogo bolje sakrivena ili vraćena u magacin JSO?
- Pošto ta puška ne pripada JSO, ne vidim ni zašto bi bila vraćena u magacin JSO. A šta će u kamenjaru, to pitajte Mileta Novakovića i njegove kerbere.
Šta bi danas vlasnik „Krmivoprodukta“ Dragoljub Marković, koji je bio ministar bez portfelja u Đinđićevoj vladi, mogao da ispriča o svemu što je dovelo do atentata i o odnosima u Surčinu, za koji tvrdite da je jedno vreme bio glavni punkt šverca cigareta? Zar to svedočenje ne bi bilo zanimljivo i zato što su Markoviću venčani kumovi u surčinskoj crkvi bili Đinđić i Ljubiša Buha Čume?
- Pa, ako bi bio sasvim iskren, mogao bi dosta toga da posvedoči o svemu što se dešavalo u periodu do 5. oktobra 2000. godine, a i kasnije. Mogao bi, na primer, da objasni kako je došlo do upoznavanja između Čumeta i Đinđića, a kasnije i do susreta Đinđića i Spasojevića. Šta je bilo i iz kojih razloga. Naravno, mogao bi dosta da kaže i o Đinđićevim aktivnostima van politike.
Može li to malo konkretnije?
- Radi se o Đinđićevim „poslovnim“ aktivnostima. Marković bi bio dragocen svedok, utoliko dragoceniji što i danas imamo jednu „priču“ koja dosta liči na tu. Govorim pre svega o relaciji Đilas-Tadić. Čudna koincidencija ili...[ antrfile ]
KAD BI ČUME HTEO DA SE OTVORI...
Ko je bio stvarni vlasnik „Difens rouda“? Ljiljana, supruga Ljubiše Buhe, ili možda, kako se priča, Vladimir Popović i Čedomir Jovanović? Kome je bilo poslato upozorenje dizanjem onih mašina za asfaltiranje u vazduh?
- Zanimljivo pitanje. Postoje jake indicije da je iza celog tog posla stajao Popović, a da ga je podržavala austrijska firma „Alpina“ i da je to preduzeće osnovano pre svega za izgradnju autoputa. Znam da su na onog mučenika Borovicu iz Rume vršeni veliki pritisci da izađe iz tog posla. A ko je imao interes za dizanje tih mašina u vazduh, to stvarno ne znam. Kada bi Čume hteo da se otvori, u šta sumnjam, saznali bismo mnogo toga.
