Izvor: Večernje novosti, 15.Sep.2019, 18:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SA SEDAM GODINA SU JE ODVELI U FABRIKU SMRTI: U Jasenovcu sam gledala kako teče reka dečje krvi!

Milka Ćurgus Gostović (83) prvi put o stravičnim danima provedenim u ustaškom logoru. Svojim očima videla sam kako muškarce ubijaju maljevima na obali. MENjAM kanal kada na TV čujem da Hrvati pričaju o Jasenovcu. Ne mogu da slušam. Kažu, nisu ubijali, Srbi sve lažu, a ja sam sa sedam godina gledala kako reke dečje krvi teku pored baraka gde smo spavali. Leta 1942. kada je Crna legija sprovela naš zbeg sa Kozare u logor na Savi - mrtvih je bilo da ne možeš da >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ih izbrojiš. Gledala sam kako muškarce ubijaju maljevima na obali. Decu su ubijala u logoru kraj baraka. Još čujem majke kako kukaju za njima. A tog seljaka koji je krvniku govorio "samo ti radi svoj posao", najbolje sam zapamtila. Svaki dan njegova slika mi je pred očima. Potresnu ispovest o strahotama logora u Jasenovcu, koje je preživela kao dete, prvi put, za "Novosti", kroz suze priča Milka Ćurgus Gostović, osamdesettrogodišnja starica rodom iz sela Pobrđana kraj Kozarske Dubice. I komšije iz Ulice Prvog maja u Železniku, u Beogradu, gde Milka živi decenijama, kažu nam da je Jasenovac obeležio ceo njen život. Starica ne pamti tačne datume, ali su slike zato urezane u sećanje i već više od sedam decenija ni za tren ne blede. Ne zna dan kada ih je Crna legija sprovela, najpre u stočne vagone u Cerovljanima kod Hrvatske Dubice, a onda u logor. Veli, bilo je leto 1942. kada su ustaše i Nemci "čistili" Kozaru. Ostala je u sećanju i slika oca partizana kako majci Zorki govori: "Čuvaj mi decu, a ako ih ne možeš sve sačuvati, makar Branka i Marinka mi održi." Nažalost, baš su Branko i Marinko umrli te 1942. a Mirko, Dragoljub, Radojka i ona su preživeli. Oca su, čula je, zarobile ustaše i verovatno je i on nastradao u Jasenovcu. - Sa sedam godina osuđena sam da se sećam Jasenovca svakog dana kada se probudim - priča nam baka Milka. - Pobegli smo iz Podbrđana na Kozaru pred ustašama i majka nas je krila u šiblju i paprati, baš kao u onom filmu "Kozara". Sećam se i kako je prošao neki vojnik, a tek rođeni Marinko u tom momentu je zaplakao. Opsovao nam je mater i kroz zube rekao: "Začepi to dijete." Posle je naišla Crna legija, priseća se dalje Milka. Oni su ispred sebe terali veliki narod, sve do vagona na sporednom koloseku u Cerovljanima. Nekoliko dana tu su bili zatvoreni, bez vode i hrane, pili su i svoju mokraću... - Kiša je pala, a majka se nekako probila do rupe na zidu vagona gde je mogla da proturi dva prsta. Sa njenih prstiju sisali smo vodu nas šestoro dece.Deca izmorena glađu Foto Arhiv Vojvodine Ulazak u logor, kaže, bio je strašan. Ne zaboravlja sliku kako muškarci kleče, a ustaše ih udaraju maljem u glavu i guraju u reku... - Ako verujete, bilo je jutara kada bismo izašli iz barake i videli potoke krvi kako se pored slivaju. Tih noći čuli bi se cika, urlanje i plač, i piska majki. Oni su odvajali decu od matera i ubijali ih. Neka žena, ustaškinja, crnka, bila je najveći krvolok. Majka nas je ganjala i sklanjala od nje. Dana kada je ubijen starac Vukašin, Milka se seća najbolje. Bila je dovoljno blizu da gleda kako mu seku prvo jedno, pa drugo uvo, zatim nos, i čuje kako on na sva pitanja odgovara krvniku: "Samo ti, dijete, radi svoj posao." - Ne znam da je taj čovek postao svetac, od vas čujem, znam da je njegov ubica posle poludeo i ubio se. Tako je majka pričala posle rata - govori baka Milka. Pojašnjava da su oni po ceo dan lutali logorom u potrazi za nekom hranom. Majka je išla napred noseći tek rođenog Marinka. - Davali su nam obroke retko. Sećam se pasulja sa peskom. Pasulja u porciji par zrna, a peska mnogo, da zatrpa stomak, da ne kukamo gladni - seća se. - Hleb kao da je imao neke žice, tako se razvlačio...Ustaše se čak i takmičile u klanju Srba Kako je njena mati Zorka uspela da ubedi ustaše da ih posle tri meseca logorovanja puste, Milka ne zna sigurno. Priča da su svi bili slabi i bolesni od tifusa i pretpostavlja da su ih zato oslobodili. Iz logora su krenuli putem do nekih hrvatskih sela, a bilo je u njima ljudi koji su im davali da jedu ili prenoće u domaćinstvu. Odmah po puštanju, od tifusa su umrli prvo Marinko, pa najstariji Branko, koji je imao tada 12 godina. - Branko je, pre nego je umro, strašno buncao. Bili smo u štali, u kući nekog hrvatskog domaćina. Pre nego što je izdahnuo, četvoronoške je krenuo baš do mene tražeći vodu, a ja sam uplašena pobegla napolje. Preminuo je te noći. Sećam se te kuće, neke slame na kojoj smo spavali, i da smo sutradan Branka sahranili. Ćurgusi su se vratili u Pobrđane još tokom rata, ali sve je bilo spaljeno. Majčini otac i brat su nekako preživeli Kozaru i oni su im pomagali. Posle rata, priča Milka, došla je nova muka - zadruge. Partizani su od Kozarčana hteli da naprave "kolhoznike", ali se ovi nisu dali. Kada je napunila 16 godina, 1951, Milku je majka poslala u Beograd kod rođake. Zaposlila se u novoj fabrici trikotaže na Umci. Posle pet godina udala se za Branka i dobila sina. Ipak, sreća nije pratila Milku. Sina jedinca izgubila je u saobraćajnoj nesreći, a potom je ostala i bez Branka. Sada je sama, poslednja iz familije Ćurgus koja može da ispriča ovu krvavu i strašnu istinu. To joj je, kaže, i bio motiv za ovu ispovest. Da se istina čuje, zapiše, i nikad ne zaboravi. PROČITAJTE JOŠ - Cilj ustaša - istrebljenje Srba Milka kao mlada, i danas drži fotografiju kad je bila devojčica UČITELj HTEO DA IH POBIJE MILKA Ćurgus veli da je završila četiri razreda osnovne škole u Pobrđanima, a i to ne bi da je prvi učitelj, kojeg su im partizani dodelili, ispunio naum 1944. godine. - Odredili su nekog ustašu da nas uči slova, ali su ga posle nekog vremena partizani likvidirali - priča nam Milka. - Sledeći učitelj, Mirko iz Knežpolja, pričao je posle kako je taj ustaša imao plan da sazove roditelje i decu na neki sastanak i da aktivira bombe kada se okupe. Partizani su to doznali i ovog ubili usred Pobrđana. VELIKOMUČENIK VUKAŠIN MANDRAPA PRIČU o stradanju Vukašina Mandrape, čiji je svedok Milka, a koga je SPC kanonizovala 1998. i obeležava se 29. maja, zabeležio je dr Nedo Zec, Hrvat, antifašista i doktor u logoru Jasenovac. Sve mu je ispričao lično krvnik Žile Friganović, ustaša iz Šibenika, koji je posle "takmičenja u klanju Srba" poludeo, a potom se i ubio. Vukašin Mandrapa bio je seljak iz Klepaca u istočnoj Hercegovini kome su svu familiju pobile ustaše. Njega su pronašli dok je radio u šumi i doveli u logor. Umro je ne želeći da kaže "za dom spremni", ni "živeo poglavnik". Umesto toga, u strašnim mukama je ponavljao: "Samo ti dijete radi svoj posao!"PROČITAJTE JOŠ - Hrvati veličaju ustaštvo, a ruše srpske spomenike "ZELENGORA" PITAMO majka Milku da li se prijavila nekom državnom organu kao logoraš Jasenovca i dobija li neku naknadu? Ona širi ruke i oči i kaže - nije. - Niko nije tako nešto ni tražio, a pola moje firme "Zelengore" na Umci, činili su preživeli sa Kozare i iz Jasenovca.

Nastavak na Večernje novosti...