Izvor: Glas javnosti, 16.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SA LOVĆENA - PROTOJEREJ MR VELIBOR DŽOMIĆ
Bez obzira na to gde se u kom životnom dobu nalazio, današnji anatemisani i prokletstvu predati raspop Miraš Dedeić je svoj stav zauzimao mereći stav crnogorske Udbe i režima. Dok je crnogorski režim početkom devedesetih godina imao srpsku orijentaciju i zdušno pružao podršku režimu Slobodana Miloševića - Dedeić je bio Srbin i veliki branilac Srba od medijske harange u italijanskim medijima.
Najveća potvrda negdašnjeg Dedeićevog srpstva nalazi se u italijanskom
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
časopisu Il popolo od 17. novembra 1991. godine. Želeći da italijanskim čitaocima približi ratnu situaciju i problem u Hrvatskoj, novinar Mario Brugnolini je najpre intervjuisao Hrvata dr Maria Kinela, a potom Srbina Miraša Dedeića.
Brugnolini je svoje čitaoce podsetio da je reč o Srbinu i svešteniku koga mnogi Italijani od milošte zovu „padre Mikele“. Novinar je na početku teksta primetio da su reči padre Mikelea „ponekad previše grube i (srpsko) nacionalističke“ te da „značajno poistovećuje termine srpski sa pravoslavni i hrvatski sa katolički“.
Sve u svemu, padre Mikele, tj. današnji raspop Miraš Dedeić se u tom intervjuu lavovski borio za srpsku stvar. Negirao je da se rat 1991. vodi za ostvarivanje ideje „velike Srbije“. Istina je, kaže padre Mikele, da Hrvati danas kao i juče žele da uklone Srbe sa njihove teritorije, te da je to rat koji vode Hrvati protiv Srba koji žive na njihovoj teritoriji. Italijansku javnost je upoznao da je Dubrovnik nekada bio crnogorski, te da je kao takav bio predviđen za crnogorsku prestonicu. Za borbe oko Dubrovnika je tvrdio da se vode zbog toga što je Tuđman, koga je nazvao „slovenskim Hitlerom“, blokirao kasarne kako bi proterao Srbe iz srpskog grada Dubrovnika. Italijane je učio da od Hrvatske uzmu Istru. Miloševića je kod Italijana pohvalio zbog toga što je i kao komunista mnogo uradio za Srbiju time što joj je vratio Kosovo i Vojvodinu, koje je Tito otcepio. Međunarodnu zajednicu je optuživao zbog toga što više zastupa hrvatske interese i zamerio je Evropskoj uniji što ne poznaje suštinu problema u Jugoslaviji. Padre Mikele je svoj intervju završio iznošenjem intimne želje da „kada govori kao Srbin želi da se, pošto se uspostavi stabilan mir, Srbija i Hrvatska razdvoje pošto ta dva naroda ne mogu živeti zajedno“!?!
Na ovaj Dedeićev intervju je reagovao don Branko Sbutega, vatreni borac za razbijanje pravoslavne vere u Crnoj Gori. Pošto su tada bili na različitim pozicijama, Sbutega je bio zgrožen činjenicom da je Il popolo takav prostor ustupio srpskom svešteniku u Italiji. Posle su se, kao što je poznato, udružili i zajedno radili na Sbuteginom poslu. Iako nijedan biskup iz Bosne nije otišao u Srebrenicu kao što, pretpostavljam, nijedan hodža nije išao u Vukovar, Dediću i Sbutegi nije bilo teško da odlaze u Srebrenicu i Vukovar iako su jedno vreme o tome potpuno suprotno mislili.
Kada je Dedeić po nalogu crnogorske Udbe stigao u Crnu Goru i kada je pripreman da preuzme ulogu nekakvog samozvanog i udboproglašenog pseudopoglavara tzv. CPC, na ovaj deo njegove biografije javno je preko Monitora podsetio dr Danilo Radojević, prvi predsednik Odbora za vrtanje autokefalne tzv. CPC. Radojević je upozoravao one koji su doveli Dedeića da su pripremili sahranu za taj projekat, a on je odbio da prihvati Dedića kao Srbina za svog poglavara, te je podneo ostavku na mesto predsednika Odbora za vrtanje. Što bi se u Crnoj Gori reklo - đavoli se kroje!
