Izvor: Politika, 01.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S dela na reči
Lako je držati patriotske govore i nositi bedž „Kosovo je Srbija”, ali je znatno teže ispuniti ono što se obeća u kampanji, rekao je na predizbornoj konvenciji Demokratske stranke u Obrenovcu Dragan Đilas. Misao je zaokružio u prestonici rečima: „Sklonite se u stranu (vi što samo pričate) i pustite nas da radimo”.
Raskorak između reči i dela ogoljen je na slučaju Kosova gde je najveći problem što je sve ostalo samo na priči. Ambasadori koji su vraćeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiju polako pakuju kofere za povratak u zemlje koje su priznale Kosovo, a misteriozni „Akcioni plan za Kosovo” u praksi je imao jednaku težinu kao papir na kome je napisan. Politički vrh Srbije odbacio je jednostrano osamostaljenje Kosova, a onda na tome stao čim je Priština počela da preuzima vlast na terenu"
Muk i izostanak delovanja mogu se u odnosima između država pretvoriti u priznanje nepovoljnih činjenica. Tako je to kad reči ne prate – dela. Međunarodni pravnici definišu muk kao „prećutno priznanje” onda kada procene da je od nekoga opravdano očekivana neka izjava ili akt. Otud ćutanje može izazvati „utisak priznanja ili prihvatanja”, u našem slučaju, nezavisnog Kosova.
Stoga države koje žele da dokažu da su u pravu u nekom sporu pokušavaju to da pokažu i na druge načine, a ne samo rečima. Time dokazuju da ne „blefiraju” i da misle ozbiljno. Zato su važni protesti na Kosovu i građanska neposlušnost obespravljene srpske manjine, pa je u najmanje ruku neočekivano da se ministarstvo za Kosovo i Metohiju našlo u žiži kritike ministra odbrane lično.
Ništa nije manje važan ni „faktor vreme”. Poznato je da treba brzo povući poteze kojima se osporavaju nezakonite radnje. U suprotnom, kako uče pravila međunarodnog prava, takvi potezi mogu se kasnije smatrati „okasnelim, i bez učinka”.
Srpska vlada je posle proglašenja samostalnosti Kosova reagovala racionalno i odmereno. To nije bila pogrešna odluka. Problem je što se tu zaglavila. Vlada koja ocenjuje da je otcepljenje Kosova gruba povreda integriteta zemlje morala bi, recimo, da pokrene tužbe protiv država koje su priznale Kosovo, posebno jer su tužbe bile najavljene još pre osamostaljenja pokrajine.
Neodlučnost dela nekadašnje vladajuće koalicije koji se danas hvali „delima”, a u vezi s Kosovom ostaje na praznim frazama, može da znači i priznanje stanja koje je stvoreno protiv interesa Srbije. U svetu još važi pravilo prema kome nikakvo sticanje područja koje proizlazi iz pretnje silom ili upotrebe sile – ne može biti priznato kao zakonito. Ukoliko bi Srbija dobila sudski spor, imala bi na svojoj strani argument više u odbrani svoje celovitosti, a ako bi se međunarodni sudovi proglasili „nenadležnim”, bar bi demonstrirala svoju odlučnost i pokazala da se u odbrani svojih prava na prvom mestu oslonila na miroljubiva i pravna sredstva.
Oklevanje Srbije oko „načina delanja” svakog dana sve više vodi ka „de fakto” priznanju državnosti Kosova, što je na Brdu kod Kranja pozdravio Hašim Tači. Ako je već tako, zar ne bi bilo poštenije da oni koji bi da pričaju jedno, a rade drugo – to jasno kažu građanima? Pa neka birači odluče ko će da priča, a ko će da radi. I šta da se radi.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 01/04/2008]
