Izvor: Večernje novosti, 27.Apr.2014, 23:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

S Violetom - prodavačicom cveća u čuvenom Latinskom kvartu

KAD lelujavi tonovi novih zvona Bogorodičine crkve proliju poslednju večernju melodiju u crvenom sutonu, po ritmovima prepodobnog Kvazimoda i zanosnim taktovima lepe Esmeralde, iznad galerije francuskih kraljeva podignutih veđa i pod osmatračnicom čudovišnih himera raširenih krila na njenom zapadnom pročelju, nastupi Violetino vreme. Ogrne tad kaput i kreće u svoj uobičajeni noćni pohod. Ko ne voli cveće, ne voli ni ljude, kaže kultna celuloidna sentenca. Nešto od ove životne filozofije >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << priraslo je za srce našoj hodajućoj junakinji, čiji su đonovi, vrteći se u istom krugu, obišli planetu i sreli svaki lik iz miršljave božje bašte. - Život može i bez cveća, ali je s ružom lepši - čarobna je rečenica koja i najtvrđa srca otključava u mitskom trouglu između legendarnih kafana „Poli Magu“, „Tri malja“ i „Podrum zaborava“, na ulasku u uskomešani Latinski kvart. Zašla je u osamdesetu, stičući bogatstvo uspomena na blagajni iščilelog vremena, na ovom trotoaru koji odiše barskom atmosferom i svakolikim ljudskim sudbinama. Cvet za ljubav, ljubav za cvet. I tako, decenijama, do prvih jutarnjih sati. Violeta se pod svetlima velegrada obrela pre više od pola veka. Opalo je otad mnogo latica. Bilo je to vreme procvata potrošačkog društva, bikinija i vitkih silueta. Seks simbol Brižit Bardo je zaluđivala muški deo nacije, klinke su padale u nesvest na koncertima Džonija Holideja, ulicama su krstarile „Sitroenove“ nove „ajkule“, a general De Gol iz Jelisejske palate sve to je posmatrao i upravljao tokovima nacije. Ubljanku Violetu privukao je oglas Kristijana Diora. Ko bi odoleo takvom izazovu? Okušala je sreću. Tada se to moglo. Posle nekoliko popunjenih formulara, eto nje u Parizu. Svetla i čari prestonice kratko su trajali. Nakon nekoliko godina konfekcijske faze, usledilo je trežnjenje. Prekobrojna švalja, sama, sa sinom, na ulici. Muž otišao. Omađijala ga jedna. Umeju žene to. Nekada u životu ne može da se bira. Život je nekome trn, nekome ruža. Na red dolaze rastvaranje rđe, poliranje i pozlata. Prvo se metal potopi u sodu, onda se ispira, pa ispolira. A ruke, izgrizene, trnu. I onda, sreća stiže s ružama. S prvim sumrakom, na ulicu izlazi s četrdesetak cvetova. Nekad ode dvadeset, nekada sve. Zavisi od ljudi. A ljudi svakakvi. Neki je samo odmeri. Drugi kupi jedan cvet. Treći na angro, ceo buket. Svakome se isplati, zavisi za čiju ljubav. Crvena pet evra, roze i bela upola cene. Zna se koja je boja prava. Zadovoljna je. Život joj je mnogo toga ružnog nagovestio, ali puno toga lepog pružio. Kupila je i stan. Otplatila ga, ružama. I sina iškolovala. Sad je svoj čovek, pregurao četrdesetu, obradovao je s dvoje unučadi.

Nastavak na Večernje novosti...