Izvor: Politika, 24.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruženje dinara
U još neokončanoj javnoj raspravi između koordinatora Ministarstva finansija odnosno ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Milana Parivodića i guvernera NBS Radovana Jelašića o indeksaciji kredita građana, pogotovo dugoročnih, u evro ili švajcarski franak, naizgled ništa novo.
Prvi i dalje ostaje pri stavu da trenutnu stabilnost i nižu kamatnu stopu švajcarca treba maksimalno iskoristiti i sve zajmove građana, naročito stambene na 20 ili 25 godina, izraziti u toj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << valuti. Uštede se, prema računicama ministra Parivodića, mogu izraziti i u hiljadama evra. To, za naše osiromašene građane, nije mala stavka. Parivodić zamera guverneru što se prema toj povoljnijoj opciji ne odnosi sa dužnom pažnjom, nego, skoro inateći se, stalno upozorava na nekakve rizike od moguće nestabilnosti švajcarca.
Guverner Jelašić u protivargumentima ističe da nedavna ili trenutna stabilnost švajcarca ne znači da će tako biti, recimo, i posle dve decenije. Jer, da se njegovo zdravlje može sa sigurnošću predvideti na tako dug rok, i države bi, a ne samo srpski dužnici, potrčale da svoje obaveze iskažu u švajcarcima, a ne u dolarima ili evrima. Konačno, kursni rizik mora svaki dužnik sam da preuzme i guverner u tome ne bi nikoga da svetuje.
Kao krunski dokaz takvog opredeljenja on iznosi opomenu iz same Nacionalne banke Švajcarske kroz reči člana njenog Borda, Džordana Tomasa, koji kaže: "Što je niži kurs franka, to je veći rizik investitora koji ulaze u nove poslove. Nagla apresijacija franka će dovesti do velikih gubitaka. Nisam siguran da su svi učesnici na tržištu svesni ovog rizika."
I tu bi se, što se nas običnih dužnika tiče, ova priča između ta dva arhimandrita naših finansija mogla – završiti.
Nevolja naša, ali i njihova, nije u tome koji je od njih dvojice bliži nekakvoj istini, već u nečemu što se može nazvati – daljim ruženjem dinara. I jedan i drugi, već samom raspravom o indeksaciji kredita u jednu ili drugu valutu, svejedno, priznaju da je poverenje banaka u dinar kao nacionalnu valutu krajnje problematično. Pošteno govoreći, naš dinar već poodavno nema sve funkcije novca.
Ako se, i to donekle, može priznati da služi kao sredstvo razmene, iako za sve veće transakcije gotovo svi traže evro, dinar je sve manje sredstvo obračuna, a pogotovo valuta za čuvanje bogatstva. Svaki iole slobodan dinar beži u evro. Da li je onda čudno što se neke nove banke od valutnog rizika brane indeksacijom? Naravno da nije. Ali šta jeste?
Da se ministar Parivodić i guverner Jelašić ni rečju nisu oglasili o prekoj potrebi jačanja poverenja u nacionalnu valutu i svojim ulogama u tome. Ne. Oni prećutno priznadoše tu vrstu nemoći. Bez nade i najave u neko njegovo vaskrsavanje. Verovatno i zato što previše dobro znaju da naš mučni dinar ne može ni za dlaku biti jači od izmoždene ekonomije i siromaštva pretežnog dela društva. A jednog bez drugog – nema.
[objavljeno: 24/03/2007]
