Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruža sa srcem dečaka
Govorio je: „Miris knjiga podseća me na utiske koje sam imao o njima”. Kiš je, naime, tvrdio da „ruske knjige mirišu sasvim drukčije nego knjige iz drugih evropskih zemalja”
KIŠ, PESNIK
„Bio sam Homer; uskoro ću biti Niko, kao Odisej,
uskoro ću biti svi; biću mrtav.” (Borhes)
Fokner na jednom mestu kaže: „Ja sam promašeni pesnik. Svaki romanopisac verovatno u početku želi da piše poeziju, a kad mu to >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne pođe za rukom, okrene se kratkoj priči – najzahtevnijoj formi posle poezije. A kad ni u tome ne uspe, počne da piše romane". No, čini se da se ova formula nikako nije odnosila na Danila Kiša (22. februar 1935 – 15. oktobar 1989). On je poeziju počeo da piše iz sasvim drugih razloga. Pedesete su godine dvadesetog veka, Kiš ranu mladost provodi na Cetinju („Tamo, kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale"). Upućen je na biblioteku, gimnazijske, starovremenske igranke „gde sam ja, u duhu romantičarske Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!", zapisaće kasnije.
Na Cetinju, dakle, u trenutku kada mu je otac Eduard već nestao u Aušvicu (i zauvek u piscu ostavio čežnju za izgubljenim Edenom detinjstva, a Eden je značio da je cela porodica bila na okupu), Kiš se prvi put sudara sa Muzom. Prvi Kišovi stihovi su „tihi, nježni razgovori" na ijekavici, u kojima se pesnik seća „divne pijanice Eduarda Kiša, kome je vjetar razvejao pepeo kroz vitki dimnjak krematorijuma, visoko, visoko, sve do duge...". Uzaludno je kritičarsko premeravanje prvih Kišovih poetskih tvorevina. Da bi se razumele, one se ne smeju tek vrednovati – već voleti.
Kišova poezija je najavila sve teme koje će njegovu prozu učiniti slavnom širom planete. Godine 1962. on piše pesmu „Anatomija mirisa", gde analizira koliko je hiljada cvetova moralo biti umoreno da bi nastala „jedna unca parfema". Šesnaest godina kasnije napisaće „Čas anatomije", delo koje pokazuje koliko „skalpeli samozvane kritičke svesti" mogu umoriti snagu i elan vital jednog pisca. (U Srbiji se vazda praštalo sve osim genijalnosti.) Sam Kiš nije samo čitao i prevodio poeziju čitavog života. On je sa knjigama – živeo. I one kao da su bile jedini njegovi neprekidni čuvari-saputnici. Govorio je: „Miris knjiga podseća me na utiske koje sam imao o njima". Kiš je, naime, tvrdio da „ruske knjige mirišu sasvim drukčije nego knjige iz drugih evropskih zemalja".
Sam Kiš naglašavao je da je prestao sa pisanjem poezije jer je pronašao pesnika koji je napisao sve ono što je sam želeo da napiše u stihovima. Reč je o mađarskom pesniku Endreu Adiju. Adi kaže: „Ja sam rođak smrti. Volim ljubavi koje ginu. I da poljubim svakog ko odlazi u daljinu. Volim bolesne ruže, Žene kad od čežnje venu, Volim sumornu, tmurnu, maglu jesenju". Ove stihove preveo je Kiš.
Danilo Kiš je 1966. godine napisao pesmu „Ruža: Saint – Exupery". U njoj spominje „ružu golfskih struja neba, ružu sa meseca, olovnoplavu ružu, ružu sa laticama od kazaljki, ružu poniklu u pesku pustinje, ružu sa srcem dečaka, ružu vatre, ružu vetra". Čitalac ne može a da ne oseti odjek ovih stihova u svetovima još jednog velikana, Pope, koji glasno sanja snove o ružokradicama. No, ruža, kao floralni motiv, pojaviće se još jednom, grandiozno, u možda najboljem Kišovom delu, pripovesti „Enciklopedija mrtvih", koja bi, da je u pitanju bio drugi autor, koji ne „kondenzuje suviše, kao Flober", zasigurno bila roman. Cvet, jedan cvet, jedan je od ključeva ove pripovesti. U „Enciklopediji mrtvih" jedan od glavnih junaka počinje da slika barokno lepe floralne motive, baš onda kada se u njemu jave prvi simptomi raka od koga će umreti.
Kiš je poslednju pesmu napisao nekoliko meseci pred smrt, prosvetio ju je upravo preminuloj Miri Trailović: „Kako dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu! Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju, za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo, kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile. (Kao da ti ne bismo verovali na reč.)" Činjenica da Kiš piše reč smrt velikim slovom svedoči o tome da je pred sobom vidi jasno i oslovljava kao biće, prisno, vlastitim imenom.
Tokom života, Kiš je prevodio Endrea Adija, Cvetajevu, Pasternaka, Mandeljštama, Apolinera, Majakovskog, Solovjova, Baljmonta, Kuzmina, Belog, Gumiljova, Ahmatovu, Korneja, Gotjea, Malarmea, Jesenjina i mnoge, mnoge druge...
Tajno, njegov život jeste bio poetska mapa, bedeker kojim je putovao kroz život i koji nikada i nikome nije otkrivao do kraja. Prava, suštastvena sila u njemu – stihija – krila se i od onoga čiji je bila deo. Stihija njegovog života nalikovala je na ahmatovsku poemu sa jednim junakom, Kišom. Do nas su došli tek pokoji redovi te poeme koju potpisuje neko koga u nedostatku boljeg imena zovemo fatum. Ili život.
Smatrao je da umetnost, poezija, pisanje, da sve dolazi, kako je to i Sartr smatrao, od „podmuklog delovanja biografije".
U jednoj od poodmaklih faza svoje bolesti, prijatelju je poverio da je pozajmio pištolj, a onda je odbio da o tome dalje govori.
Pred smrt, prijatelju koji je pitao boli li ga šta rekao je „boli me život". Ovo je poslednji stih koji je izrekao Danilo Kiš, a ostao je zapisan na našoj koži, kao nevidljivi tatuaž-znak, koji treperi u ovom februaru, kad odjekuju u daljini doboši i pada sneg što miriše na olovnu kišu i na olujno more.
Sanja Domazet
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
