Izvor: Politika, 02.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruska cev u evropskom ruletu
Pred nama je još jedan „sudbinski izbor". Nametnuta dilema – Kosovo i Metohija ili Evropska unija, kao nikad do sada, ušla je u naše živote, srca. Opsedaju nas političari ovim porukama, i domaći i strani, ali sve snebivajući se da nam to direktno saopšte (čast pojedincima). Uvijaju u svakakve oblande, ali je krajnji efekat propagande upravo to: ako volite Kosmet, zaboravite na Evropu, ako želite u EU, odrecite se Kosova.
Pri tom, svi akteri srpske politike na svoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << način su u pravu. I Čedomir Jovanović – kada kaže da se treba suočiti sa realnošću, i Tadić, koji poručuje da ne smemo odustati ni od jednog ni od drugog. Posebno Koštunica, koji smatra da Evropskoj uniji treba direktno saopštiti da je zapravo na njoj izbor, da li joj je Kosovo značajnije od Srbije. Naravno, i Nikolić, koji je uveren da je Kosovo i Metohija važnije od evropskih i NATO integracija...
A naša realnost jeste: zadugo, ma šta briselski i beogradski političari o tome govorili, za Srbiju će biti nedostupno i jedno i drugo. Niti ćemo u dogledno vreme ući u EU, jer ćemo se mnogo godina mrcvariti po njenim predvorjima, suštinski podeljeni i nesposobni da priznamo Kosovo i time kupimo ulaznicu za članstvo u elitnom klubu nacija, niti ćemo, ma šta preduzimali, u bliskoj budućnosti biti u prilici da vratimo ono što nam po svakom pravu pripada i za šta su, tokom traumatične istorije, na oltar otadžbine položeni milioni života.
U svemu nam neće biti od velike pomoći nikakvi „evropski papiri", kojima nam Ren, Solana i Barozo malo-malo pa mahnu ispred nosa, a onda nam izmaknu – zbog tamo neke Holandije, koja, „principijelno", traži samo „punu saradnju" sa tribunalom koji zaseda u njenoj prestonici. Gotovo sigurno, Mladić je tek prvi uslov koji nas na tom putu čeka. Ni srpski ustav, koji se godinama kalio u alhemičarskim političkim kuhinjama, nije proizveo željeno magično dejstvo, iako u ovom trenutku i u ovim okolnostima predstavlja maksimum dostojanstva i demokratije.
Zato je najbolje, za nas, da se s realnošću što pre suočimo. Da izbegnemo tumaranje „gusaka u magli" kosovskih i evropskih mitova i da jasno kažemo i sebi i drugima: Srbija je evropska zemlja, a Kosovo i Metohija je srpska zemlja. Da se zahvalimo Briselu i Vašingtonu za sve što su (nam/za nas) uradili i da im saopštimo: u našem interesu nije „evropska perspektiva" koja zahteva, ni manje ni više, odricanje od stotina hiljada naših građana (ako su i dalje prisutni u kosovskom getu), od strateški najznačajnije teritorije u ovom delu sveta, enormnih prirodnih i drugih bogatstava, a povrh svega – svetovne i duhovne postojbine naše države i naroda. Jer, izgubićemo sve to – tek kada se svega toga sami odreknemo.
S druge strane, gotovo raširenih ruku, čeka nas Moskva. A, uz nju, i Peking i Nju Delhi (neki bi dodali i Jangon, Harare, Karakas, Kinšasa... Ali, to je čist, nepotrebni cinizam). Rusija, Kina i Indija, sa gotovo pola svetskog stanovništva, ni u kom slučaju nisu partneri za potcenjivanje, što i Zapad veoma dobro zna. U saradnji sa ovako moćnim zemljama, čiji uticaj nezadrživo raste i sa kojima svi žele da posluju, mogli bismo čak i ovako smanjeni da zaigramo mnogo ozbiljniju igru, vođeni isključivo sopstvenim interesima. I da se razvijamo u svakom pogledu.
Primera radi, ruski gasovod (možda i naftovod), koji bi narednih godina trebalo da prođe kroz našu zemlju, veliki je adut. Gotovo i jedini, i bilo bi suludo olako ga prokockati. U situaciji kada svetska energetska kriza ne kuca, već razvaljuje vrata, biti važna tranzitna zemlja za transport prirodnog gasa (energenta 21. veka) znači praktično isto što i posedovati sopstvena nalazišta. Rusija, uz određene korekcije svog plana, može i drugim putevima da dostavlja gas u EU i nije morala preko nas. Makedonija, Grčka, Rumunija, Italija, Crna Gora, možda čak i Albanija – sa zadovoljstvom bi prihvatile „rusku cev", a mi ne bismo dobili ništa. To bi bila prava, realna (samo)izolacija.
Ne treba ni sumnjati da vodeće zemlje EU, čak i ako odluče da nas prime u punopravno članstvo, čine to samo iz sopstvenih, egoističnih ciljeva, kakvi su, uostalom, i naši kada želimo da im pristupimo. Bitna je razlika u tome što oni imaju načina i sredstava da svoje interese ostvare, a mi gotovo da ih više i nemamo.
Zabrinjavaju i ozbiljni signali da je status večitog kandidata, zapravo, naša „evropska budućnost". Tako bismo, uz ispunjavanje svih uslova i zahteva, ipak ostali sa spoljne strane „zlatne zavese", koja danas zamenjuje nekadašnju „gvozdenu". Najgore od svega, bili bismo samo, teritorijalno i moralno osakaćeni, sirovinski prirepak EU, moguće i skladište za prljave i prevaziđene tehnologije. I ne bismo postali moderna država, u pravom smislu reči.
Opet, natrčavanje na „rusku cev" bilo bi još pogubnije, ako bi to podrazumevalo i razmeštanje bilo kakvih (anti)nuklearnih postrojenja na našoj teritoriji. Ali, to Rusija od nas i ne traži, za razliku od SAD, koje pritiskaju svoje „saveznike" i na taj način. Razumna neutralnost, saradnja sa svima koji imaju šta da nam ponude, maksimalno korišćenje lagodnog položaja suseda EU, ali izvan domašaja njenog restriktivnog zakonodavstva, trenutno je jedino što možemo da izaberemo. Ni ruska gubernija, ni evropska provincija. I Kosovo i Metohija i Evropska unija.
Bojan Bilbija
[objavljeno: 03/04/2008]
.jpg)
