Izvor: Politika, 04.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rušenje istorije
Odluka vlasti estonske prestonice Talina da se iz centra grada ukloni memorijalni spomenik "Bronzani vojnik", ispod kojeg su 1947. sahranjeni posmrtni ostaci 13 sovjetskih vojnika, izazvala je pravi košmar. Sukobi Estonaca ruskog porekla sa snagama reda, ali i sa lokalnim nacionalistima, izrodili su se u rat u kojem je jedno lice poginulo, više desetina ih povređeno, a na stotine pohapšeno.
Vetrovi gneva zaduvali su i oko ambasade Estonije u Moskvi, kao i u redakciji nedeljnika "Argumenti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i fakti", gde je ambasadorka Mariji Kaljurand u sredu uzalud pokušavala da objasni motive Talina. "Ne fašizmu" i "Fašizam neće proći" skandirala je ispred redakcije okupljena gomila, uglavnom mladih ljudi. Usledila je i akcija zvaničnog Kremlja – još juče je Estoniji obustavljena isporuka nafte i uglja.
Uklanjanje "Bronzanog vojnika" iz centra Talina sigurno nije nepromišljena odluka. U zemlji u kojoj je jedna trećina stanovništva ruskog porekla, u kojoj ta ista trećina nema osnovna građanska prava, poput prava na državljanstvo, sopstveni jezik, kulturu... Dakle, reakcija je, definitivno, bila očekivana. Pitanje je – kome je bila potrebna?
Većinsko estonsko stanovništvo, koje je pred Drugi svetski rat bilo naklonjenije nacističkoj Nemačkoj, nikada nije ni krilo da na Sovjete gleda kao na okupatore, a ne kao na oslobodioce. Uostalom, tokom rata, mnogi Estonci su u boj protiv Crvene armije išli pod znamenjima ozloglašenih SS formacija. Upravo je "Bronzani vojnik" bio simbol njihovog poraza.
Buna u Talinu, međutim, kao da je dala krila i nekim drugim istočnoevropskim zemljama da krivicu za sopstvene neuspehe svale na bivši SSSR. Uklanjanje spomen-obeležja iz dana posleratnog socijalističkog zajedništva najavila je ovih dana i Poljska. U situaciji kada Rusija susede sve češće podseća da je ponovo velika i moćna, ovo "čarkanje" s istorijom teško da ima drugi cilj sem stvaranje antiruskog raspoloženja među bivšim sovjetskim satelitima.
Ono, međutim, što na ovim našim prostorima budi loša osećanja jeste to što smo sličnog "oslobađanja od stega prošlosti" s nesagledivim posledicama bili svedoci i na prostorima nekadašnje SFRJ. Na primer, u Sarajevu, ratnih devedesetih godina, kada je sa zida zgrade pored Miljacke uklonjena spomen-ploča sa imenom Gavrila Principa, a njegov muzej u potpunosti uništen.
Gavrilo Princip je pripadao srpskom narodu, a njegovo ubistvo austrougarskog nadvojvode Franca Ferdinanda i supruge mu Sofije (28. juna 1914), koje je pokrenulo Prvi svetski rat i krah "crno-žute monarhije", za muslimane i Hrvate u tadašnjoj Bosni, a i kasnije, nikako nije bilo čin junaštva. Naprotiv. Njihovi istoričari su neretko dvadesetogodišnjeg atentatora izjadnačavali sa običnim teroristom.
Rušenje spomenika nikada nije "ispravljalo" istoriju. Ali je, zato, često upropašćavalo sadašnjost. Da li su čelnici grada Talina o tome uopšte razmišljali?
[objavljeno: 04/05/2007]
.jpg)
