Izvor: Politika, 29.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rupel, Badinter i osamdeset odsto republike (1)
Bilo je pitanje dana kada će neposredni izvođači radova za izgradnju nezavisnog Kosova pronaći "kreativno rešenje" kojim bi da udare temelje novoj albanskoj državi na Balkanu. Kreativnost je pokazao, gotovo očekivano, Dimitrij Rupel, slovenački ministar spoljnih poslova, koji je u intervjuu za nemački "Frankfurter algemajne cajtung" (FAC) na temu državnosti Kosova lansirao "insajdersko" otkriće da je "Kosovo kao provincija još za života SFRJ imalo 80 odsto prava republike", a sada "pregovaramo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo o ostalih 20 odsto".
Rupel nije obrazložio kako je došao do te cifre, odnosno razmere 80:20 u korist republike, ali zna da će mu partneri iz EU i SAD verovati na reč, jer Slovenija bezmalo dve decenije svetu nameće imidž eksperta za bivšu Jugoslaviju, a naročito za "srpski mentalitet s obzirom na to da su Slovenci 70 godina živeli u istoj državi sa Srbima".
Tako na "na mala vrata" ulazi na scenu i Badinterova arbitraža koja je prilikom raspada SFRJ otvorila put za priznanje tada novonastalih država, pod uslovom da su prethodno bile republike. Propagandni trik sa "prevođenjem" Kosova iz pokrajine u republiku, u Rupelovoj režiji, treba da umiri savest onih lidera iz EU koji insistiraju na pravnom okviru, koji kao smokvin list treba da prekrije kršenje međunarodnog prava u slučaju južne srpske pokrajine. U to ime je slovenački ministar kao krunu ličnog, ali i državnog dugogodišnjeg projekta otcepljenja Kosmeta od Srbije "u završnici raspada SFRJ" baš za nemačku publiku posredno podgrejao Badintera. Zanimljivo je da Rupel nije ni pomislio da to učini par dana ranije, kada je odgovarao na slična pitanja za slovenačke novine, jer je znao da bi kod kuće teže prodao tezu kojom bi da presudu Badinterove arbitraže, koja se odnosila isključivo na republike (ne i na "provincije") nekadašnje SFRJ 1992. kojom su one postale međunarodno priznate države – sada primeni i na Kosmet.
Posebno je pitanje hoće li ovaj manevar omogućiti EU da od Kosova načini "unikat", statusno različit, recimo, od Republike Srpske? Jasno je da je baš zato Badinter, posle 15 godina, na ovakav način vraćen u igru. Da podsetimo, prethodnica sadašnje EU, nekadašnja Evropska zajednica (EZ), već na početku raspada SFRJ definiše svoj odnos i pravila za priznanje novih država, bivših republika, nastalih rastakanjem nekadašnje Jugoslavije. To je arbitražno mišljenje Badinterove komisije osnovane 27. avgusta 1991.
Zaključci Badinterove komisije važni su koliko za sve nekadašnje republike bivše SFRJ, uključujući tu i Srbiju, toliko i za članice EU, iako malo ko zna da su temelji presude koju je poslodavcima predočio Badinter, "pozajmljeni" iz ere dekolonizacije afričkog kontinenta.
Mali i granice Srbije
Organizacija afričkog jedinstva je na vrhu održanom u Kairu 1964. potvrdila princip koji će kasnije imati veliki uticaj i na odluke kojima se međunarodna zajednica priklonila prilikom otcepljenja Slovenije i raspada SFRJ. U Kairu su šefovi država pozvali sve afričke zemlje da "poštuju granice koje su postojale u trenutku njihove nezavisnosti". Jedan od najboljih poznavalaca međa afričkih država profesor Jan Braunli u svojoj knjizi "Afričke granice" objašnjava suštinu tadašnjih odluka: "Da smo poništili kolonijalne granice, onda bismo morali da povučemo nove. A proces novog određivanja granica izazvao bi haos i ugrozio mir. Čak i ako bismo se dogovorili o principima na kojima bi bile utemeljene revizije granica – još uvek bi nastajali veliki problemi u momentu neposredne primene principa u uslovima etničke i plemenske različitosti afričkih država".
Iako je u Africi i kasnije bilo ratova, navedeno pravilo bilo je i ostalo jedan od glavnih stubova mira na crnom kontinentu kao i u svetu. Kada se raspadala druga Jugoslavija, to pravilo je već bilo ugrađeno u međunarodno pravo, pa su ga tadašnji međunarodni posrednici primenili i tokom odlučivanja o nezavisnosti novih država. U okviru Mirovne konferencije za bivšu Jugoslaviju osnovana je Badinterova komisija koju je činilo šest istaknutih ustavnih pravnika na čelu sa francuskim sudijom Robertom Badinterom; zadatak komisije je bio da odgovori na nekoliko ključnih pravnih pitanja.
Na pitanje lorda Karingtona "da li međe koje razgraničavaju Hrvatsku, Srbiju i BiH treba smatrati međunarodnim granicama?", Badinterova komisija je utvrdila da će se "demarkacione crte između Hrvatske i Srbije, ili Srbije i Bosne, ili između drugih nezavisnih država, moći menjati samo na osnovu slobodnih i međusobnih dogovora" i da, "ako ne dođe do dogovora, prethodne granice dobijaju značenje granica koje štiti međunarodno pravo".
Badinterova komisija je bila veoma jasna u obrazloženju ovog stava: "To je zaključak koji nameće princip poštovanja teritorijalnog ,statusa kvo' a naročito princip 'uti possidetis juris qui' koji danas, iako je prvo bio primenjen u rešavanju problema dekolonizacije u Americi i Africi, predstavlja princip koji ima, kao što je presudio i Međudržavni sud, opštu važnost. Ovaj princip nema karakter posebnog propisa koji nije povezan sa sistemom međunarodnog prava, već predstavlja opšti princip koji je logično povezan sa pojavom sticanja nezavisnosti u kojoj se manifestuje".
U obrazloženju svoje odluke, Badinterova komisija kao važan argument rangira presudu međudržavnog suda u Hagu o teritorijalnom sporu između Malija i Gornje Volte (Burkine Faso) 22. decembra 1986. "Suština principa je da štiti teritorijalnu celovitost država u trenutku njihove nezavisnosti. Takve granice možda nisu ništa više nego podela između dve administrativne jedinice ili kolonije koji su bili delovi iste suverene države. U tom slučaju je rezultat primene načela 'uti possidetis' takav da se administrativne granice proizvedu u međunarodne granice, u punom značenju te reči. "
[objavljeno: ]
