Izvor: Politika, 19.Okt.2014, 10:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruke prijateljstva za decu Srbije, Hrvatske i BiH
Pavle Mrgan, nemački penzioner, nije zaboravio svoj rodni kraj na obali Dunava: pomaže škole iz pograničnih područja i pokazuje deci kako je moguće da se druže bez razmišljanja o granicama
Vajska, Bođani – Rodno selo Pavla Mrgana se smestilo tik uz Dunav, uz plavu tablu „Dobrodošli u Srbiju”. Kao dete jedva je čekao da uštedi koju paru i plati skelu koja će ga sa drugarima prevesti na drugu obalu, u Vukovar, svestan da iz ovog kraja sve ide u jednom pravcu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se više nikada ne vrati.+
I on je u 19. otišao put Nemačke, gde je u Esenu izgradio novi život, stekao porodicu. Ali Vajsku, Bođane, kudeljaru i rodbinu sa obe strane Dunava nije zaboravio. Danas je opet tu, kao šezdesetpetogodišnji penzioner i idejni tvorac projekta „Ruke prijateljstva”, u okviru kojeg se druže osnovci iz tri pogranična mesta u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – Vajske, Vukovara i Orašja.
– Pavle je pre dve godine došao kod mene i doneo novac koji su njegove kolege sakupile kao poklon za odlazak u penziju. Pitao me je šta nam je potrebno i tada je škola dobila bele table. Drugi put kada je došao, doneo je ideju o susretima učenika iz tri škole, što smo svi sa zadovoljstvom prihvatili. Prvi susret je bio prošle godine u Vukovaru, danas smo mi gosti, a sledeće idemo u Bosnu – priča Maja Uzurov, nekadašnja direktorka Osnovne škole „Aleksa Šantić” iz Vajske, koju je i Pavle kao dete pohađao.
Đaci iz Vajske su dobili bele table, OŠ „Dragutin Tadijanović” iz Vukovara školske ormaniće da deca ne vuku teške knjige svaki dan od kuće do škole, a OŠ „Orašje” iz Orašja pomoć od 5.000 evra, jer je škola tokom majskih poplava pretrpela veliku štetu.
– Godinama sam radio u kompaniji „Henkel” koja podržava volontersko zalaganje radnika i penzionera, pa je tako i ovaj moj projekat o prijateljstvu bez granica naišao na finansijsku podršku Fondacije „Fric Henkel” iz Diseldorfa. Pružili smo priliku deci da se druže i upoznaju, da razgovaraju, da razvijaju zajedništvo. Uvek sam verovao da imamo više zajedničkog nego različitog – priča Pavle okružen đacima iz tri države.
Pun je ideja, hitra koraka, njegov glas nadjačava dečju buku. Tri, dva, jedan, sad! – komanduje dok na obali Dunava osnovci puštaju u nebo crveni, plavi i beli balon sa porukama prijateljstva i mejlovima triju škola. Možda ih neko pronađe, pročita i odluči da uzvrati pismom.
Deca iz Vukovara prvi put gledaju svoj grad sa druge strane reke. Od 600 đaka, u Vajsku je došlo dvadesetak. Marija i Anastasija su među njima. Imaju 12 i 13 godina, a učestvovale su u radu literarne sekcije. Kažu da imaju sve petice i da su ih roditelji podržali u želji da šire prijateljstvo s druge strane Dunava.
Deca su osim literarne, mogli da učestvuju i u radu origami i likovne sekcije. Nikolina, Mirna, Dunja, Kristina i Igor su šesti razred škole iz Orašja i kažu nam da je u školi bilo svađe oko toga ko će ići u Srbiju, neki su se čak i naljutili što nisu mogli da dođu.
– U Vukovaru su postavljeni temelji, ovde zidovi, a u Orašju stavljamo krov. Nas reka spaja, a ne samo razdvaja, spajaju nas i pesnici, a pesnici imaju dušu... Mi smo odlučile da i kada se završi ova lepa priča, ne povlačimo ruke prijateljstva i zato ćemo nastaviti druženje i u narednim godinama – pričaju nam tri sjajne dame, Aleksandra Berić, Lidija Miletić i Sunčana Dominković, direktorke škola iz Vajske, Vukovara i Orašja.
U školi u Vajskoj je 316 đaka, u Orašju 536, a u Vukovaru 273, uz 212 đaka u Osnovnoj glazbenoj i plesnoj školi. „Prenosimo zajedništvo unutar škole – imamo nastavu na hrvatskom, srpskom i albanskom jeziku. Okrećemo nove stranice, gledamo preko reke”, kaže Lidija Miletić.
Sunčana Dominković, uvek nasmejana i raspoložena da zapleše salsu, zahvalna je drugarima na pomoći posle poplava i jedva čeka da bude domaćin susreta iduće godine. U ovoj školi se radi po hrvatskom nastavnom planu i programu, a đaci slušaju nastavu i na bosanskom jeziku.
– Učimo decu da od školskih klupa budu ljudi, da neguju prijateljstvo, a mi odrasli razmenjujemo iskustva iz školske prakse, tako da smo svi na dobitku. I roditelji pomažu – kaže Aleksandra Berić.
Nismo mogli da izdržimo a da ne zavirimo u učionice isturenog odeljenja OŠ „Aleksa Šantić” iz Vajske, koje se nalazi u Bođanima, rodnom mestu Pavla Mrgana. Đaci su ovde imali radionice pre nego što su otišli u obilazak manastira, Bačke tvrđave i jezera Provala. Kako su nam objasnili učitelji, u Bođanima su predškolci i deca do četvrtog razreda, a u Vajskoj se školuju deca od prvog do osmog razreda.
– Dobrodošli u najlepšu školu – dočekali su nas učitelji na vratima škole u Bođanima. Sve učionice su okrečene živim bojama, đaci crtaju po belim tablama, hodnici su ispunjeni crtežima, ali i pravilima ponašanja u školi i spiskom dečjih prava... Vaspitač Nataša Martić kaže da imaju samo sedam predškolaca, prošle godine ih je bilo 10, ali da su svi vredni i da uz pomoć dece i roditelja organizuju pijace dečjih proizvoda posle čega uspevaju da kupe nameštaj, pa čak i laptop.
Dok odlazimo iz Vajske, lepo uređenog i čistog sela od oko 2.500 duša, ispraća nas Pavle Mrgan rečima da je ovo dokaz da deca mogu da se okupe bez razmišljanja o granicama, sa nadom da će jednoga dana postati ljudi koji znaju da se može bolje, lepše i drugačije živeti, u slozi, poštovanju i razumevanju.
Sandra Gucijan
objavljeno: 19/10/2014
.jpg)
