Izvor: Danas, 13.Jan.2016, 11:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rukavci, lagune i Kočin
Put se provlači između vitkih stabala palmi. Kotajam - piše na strelici čiji pravac sledimo. Obale mirne reke Minačal su obrasle niskim stablima poleglim nad vodom boje petroleja...
Celodnevna vožnja - i nepodnošljiva toplota u autobusu, oduzima nam snagu za glasno divljenje prizoru...
Reka. Ostrva. Mostovi i RUKAVCI - prvi put viđeni i samo na ovom mestu. "Bekvoters", tako nazivaju vodene površine u uzanim, mahovinom obraslim kanalima; u njima se neprestano >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ogleda nebo, sunce, palmine krošnje, i paperjasti oblaci. Lagune (drugo ime) - a one to i postaju u vreme oseke kad voda pronađe sebi neki drugi put. Nastale od penušave reke Perijar koja se baš na ovom mestu uliva u more i pravi deltu - plodnu, široku...
Mostovi su za nama, a ispred - "kraljica Arapskog mora" iliti grad Kočin.
Smešten je u uvali koju mu je priroda darivala. Egzotičnom i osobenom, nije mu to bilo dovoljno već se sa kopna opružio na poluostrvo Montičeli i ostrvo Velington. Jutro kada smo krenuli da ga upoznamo bilo je vedro, toplo i izuzetno vlažno. Ostaci raznih kultura i religija su dokaz da grad od davnina ima veze sa zemljama Evrope i Azije. Prelazimo jedan od mostova, pa kroz drvored spojenih krošnji stižemo u staro jezgro.
Nevelika crkva iz 17. veka posvećena je Svetom Franji, prvom jezuitskom misionaru koji je ovde propovedao hrišćanstvo (sa svih strana nas okružuju prodavci suvenira, postaju suviše nasrtljivi, zato odmah ulazimo unutra). Poluprazna, ima pod od crvenih cigala, ispod kojeg je bio sahranjen Vasko de Gama. Ovaj najveći svetski putnik i čuveni portugalski moreplovac 1498. godine je pronašao pomorski put do Indije i nešto kasnije uspostavio kolonijalnu vlast. Umire u Kočinu 1524. godine (deceniju kasnije mošti mu prebacuju u Portugal). Dok slušam priču o velikanu istorije, pogled mi pada na "pokretne lepeze"; to su zapravo dve daske čiji je donji deo nabrana brokatna zavesa. Obe 'lebde' iznad sedišta. Užad se provlači kroz otvorene prozore - do spoljne strane - gde čuče tamnoputa deca. U ruci drže konopce koje neprestano otpuštaju - zatežu - otpuštaju - zatežu. I tako pokreću "lepeze" koje pomeraju topli vazduh u crkvi (mali Indusi su svakodnevno hladili belopute vernike. Revnosno i - besplatno).
Napolju nas dočekuju oni isti prodavci, 'pridružuju im se deca što nude začine, lutke ili majice sa natpisom "Kerala"... Nedaleko od te povelike grupe bosonogih "agresivaca" ugledah i neizbežnog - fakira! Sedi na prekrštenim nogama i svira. Obrazi su mu naduveni, a pogled prikovan na mladu, tankovijastu kobru. Uz jednolične zvuke svirale njeno još nerazvijeno telo se pomera, leluja, a vrat širi. Poklopac na drugoj korpi se pomera, pojavi se palacavi jezik, pa uzana glava druge zmije. Skliznu, pokazujući raskošnu dužinu svog zmijskog tela, koristi nepažnju gazde i "grabi u život"! Ne pomerajući glavu fakir sevnu beonjačama, brzim pokretom ruke tresnu "prestupnicu" koja istog časa postade klupče. Vlasnik je vraća u korpu s poklopcem na koji stavlja metalnu posudu za novčiće. Za to vreme - kobra-igračica bez hipnotičkog pogleda svog gazde - kratkim i munjevitim pokretima drsko nasrće na njegovu glavu. Fakir vešto uzmiče, baloni na njegovim obrazima postaju sve veći, a svirka brža i glasnija dok se okupljeni svet dosađuje i razilazi.
