Izvor: Vesti-online.com, 11.Maj.2015, 06:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rubaška

Kasni je april daleke 1945. godine. Ruski tenkovi i kamioni već treću noć i treći dan neprekidno tutnje prema Berlinu. Posle četiri godine izbeglištva iz Bosne, iz ustaškog Sarajeva, prvi ruski tenk koji se pojavio na uzvišici iznad našeg sela prileglog uz drum Topola-Natalinci, izgledao je kao nestvarno, apstrakno priviđenje o kome sanjamo, ali u koje niko ne veruje da će da se ikada dogodi u javi naših života.

Na samo tri kilometara udaljenosti uzvisivao se, iznad >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Topole, Oplenac sa Kraljevom crkvom. Na tornju crkve stajao je nemački mitraljez - "šarac".

Glavna kolona Južnog fronta Crvene armije zastala je na predah pored našeg dvorišta. Vojnici, oslobodioci - vanzemaljaci u uobrazilji deteta od jedanaest godina - razišli se po dvorištu; posedali i polegali na travu; jedni žvaću suv hleb, drugi sede. Pored njih mašinke "dobošari".

Crvenoarmejac, Aleksandar Dobvenko - tako je rekao da mu je ime - prstom me zove da mu priđem. Govori mi nešto na ruskom. Traži da mu donesem čašu vode. Na ruskom se, vidim, voda kaže "voda" kao i kod nas. Trčim u kuću da mu donesem celi bokal. Ali, kako da oslobodiocu iz snova, koji je u naše dvorište došao sa nekog drugog kraja sveta da bi nas oslobodio, pokažem šta njegov dolazak u naše dvorište znači za naše živote, posle četiri godine tužnog vremena izbeglištva?

Uzimam, krišom, iz ostave, jednu od nekoliko preostalih kocki šećera, koje je majka čuvala kao Sveti Gral, za samo posebne prilike.

Tenkista Crvene armije, Dobvenko, ispija na dušak pola mog bokala vode, ali će da uzme tu kocku šećera samo ako pristanem da se trampimo: iz sivo-žućkaste vojničke torbe vadi zgužvanu rubašku; pruža mi ruku da "muški" - tako reče - potvrdimo pogodbu: njemu kocka, meni rubaška. Inače, neće da uzme moju kocku. Pa, dobro. Muški stisnusmo šake, razmenismo poklone; kolona krenu, moj crvenoarmejac uze kocku, skoči na tenk i ode na Berlin. Zauvek!

Najveće stvari u životu čoveka počinju od malih stvari. Žive i traju; motivišu i inspirišu; upravljaju i dominiraju; često određuju smisao životu, njegove tokove i poglede i - na kraju - i samu ideologiju čoveka.

Kada je, Tito 1948. godine raskidao sa Staljinom (u mojoj dečačkoj verziji: sa mojim, Aleksandrom Dobvenkom), po glavi mi se motala rubaška...

U vreme velike kubanske krize u kojoj su se Rusija i SAD bile našle na rubu atomskog sukoba, moj kriterijum je bila moja rubaška koju i danas čuvam kao svetinju...

Kada je počeo Hladni rat, moja linija podele je bila rubaška...

Kada je, ono, Tomislav Nikolić, govorio o Srbiji - metaforički, naravno - kao o novoj guberniji Rusije, rubaška mi šaptala kako su još stari Latini govorili da "Verba volant, scripta manent" - da samo fakti ostaju, a reči lete i ne mora ništa da znače...

Kada Aleksandar Vučić kaže da Srbija neće da Rusiji uvodi (EU) sankcije, ali, pri tome, priznaje suverenitet Ukrajine, tojest ne priznaje Putinovo vraćanje Krima Rusiji, tamo gde mu je rodno mesto - evo opet rubaške da mi otvara oči...

Gledam ovu paradu pobede u Moskvi; gledam kako Crvenim trgom marširaju potomci mog Dobvenka iz kolone koja je tutnjala kraj našeg dvorišta prema Berlinu. Gledam, tražim i sve mislim da ću da ugledam, Aleksandra; da mu mahnem rubaškom. Ali ga ne vidim! Od suza, valjda.

Nastavak na Vesti-online.com...