Izvor: Politika, 29.Avg.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ruanska katedrala” kupljena od prodaje ulaznica
Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu odavno nisu u prilici da pokažu svoje stalne postavke, dok je u sličnoj situaciji Muzej grada Beograda koji zapravo nema svoje prostorije. Šta se čuva u depoima ovih muzeja kao i Muzeja primenjene umetnosti i Galerije SANU, koja su najvrednija i najznačajnija dela u pojedinim zbirkama, prikazaćemo u nekoliko tekstova na ovim stranama.
Depo Narodnog muzeja, koji se nalazi u samoj zgradi, nekadašnjoj banci, na Trgu republike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << unutar svojih zaštićenih zidova krije na desetine hiljada vrednih umetničkih dela i arheoloških predmeta iz najrazličitijih perioda. Poseban dragulj čini Zbirka strane umetnosti – oko 1.100 dela – jedna od najboljih na ovim prostorima, koja za javnost u celini nije bila dostupna još od 1996. godine i čuvenog nemilog događaja – krađe Renoarove „Kupačice”. Nakon njega, po preporuci službe obezbeđenja ova vredna zbirka povučena je iz javnosti, od kada je mogla biti viđena sporadično, kroz određene izložbe, koje je muzej, mada zatvoren već deceniju, organizovao s vremena na vreme: 2004. na postavci „Impresivno”, na kojoj su bila prikazana najvrednija dela zbirke, sa impresionistima na čelu, i 2006. na izložbi remek-dela italijanskog slikarstva. Osim toga, dela iz zbirke redovno putuju na pozajmice u institucije širom Evrope i sveta, jer je ono što muzej ima veoma traženo, priča Jelena Dergenc, kustos, zadužena upravo za ovu zbirku. Na ovaj način, kako dodaje, ova dela žive, iako su pod ključem već izvesno vreme. Mada je teško izabrati šta je to najupečatljivije ili najvrednije što se čuva iz perioda od 14. pa do 21. veka, između ostalog pariska škola, zbirka francuskog slikarstva iz druge polovine 19. i početka 20. veka, kao i nacionalne škole – italijanska, holandska, flamanska, austrijska i ruska, naša je sagovornica za „Politiku” izdvojila nekoliko dela. Na početku, reč je o starim majstorima.
– Taj period bio je u poslednje vreme zapostavljen, ali ga je izuzetno bitno pomenuti. Iz perioda renesanse, 15. veka, iz Firence, imamo Lorenca di Kredija i njegov tondo – sliku kružnog oblika, karakterističnu za to vreme, pod nazivom „Obožavanje Hrista”. Di Kredi se formirao u čuvenoj radionici firentinskog umetnika Andree del Verokija, rame uz rame sa Leonardom da Vinčijem i Pjetrom Peruđinom, vodećim umetnicima visoke renesanse. Zanimljivo je da je upravo slika iz našeg muzeja reprodukovana i na Vikipediji. Ako ostanemo u Italiji i pređemo u 16. vek, u Veneciju, istakla bih još jedan tondo, delo Jakopa Tintoreta „Portret donatora sa Bogorodicom i Hristom”, lep primer venecijanskog manirizma. Ostajući u Veneciji na našem putu kroz vreme nailazimo na dela vodećih vedutista 18. veka, Antonija Kanaleta i Frančeska Gvardija, koja takođe posedujemo u zbirci – objašnjava Jelena Dergenc.
Lorenco di Kredi: „Obožavanje Hrista”
Sa druge strane Alpa stvarali su nizozemski umetnici, pripadnici već pomenute holandske i flamanske škole.
– Tu je, na primer, remek-delo Rubensa „Dijanin povratak iz lova”, koji spada u mitološku tematiku, po čemu je, između ostalog, on i bio poznat. Reprezentativna je i slika flamanskog umetnika Martina de Vosa „Raj”.
Naravno, kada je moderna umetnost u pitanju zanimljivo je pomenuti da je ovih dana veoma tražena Moneova „Ruanska katedrala”, slika koja pripada jednom od najznačajnijih impresionističkih ciklusa.
– Ova katedrala slikana je u različitim dobima dana, čime je Mone želeo da pokaže kako je stvarnost promenljiva pod uticajem svetlosti kao ključnog elementa. Slika iz Narodnog muzeja rađena je u ranu zoru, pa na njoj prevladava ružičasta boja, zbog čega je poznata i pod nazivom „Ružičasta katedrala”. Ono što je interesantno jeste to da je ova slika 1939. kupljena za naš muzej od prihoda od prodaje ulaznica, što je danas teško zamislivo i za mnogo veće svetske muzeje, jer je reč o veoma velikim sumama novca. Danas do dela uglavnom dolazimo donacijama ili poklonima, upravo smo primili poklon porodice Milorada Pavića – sliku „Mistično venčanje Svete Katarine”, delo nepoznatog napuljskog umetnika iz 17. veka. Moramo pomenuti i Pikasa i njegovu „Glavu žene” iz 1909, koja je posebno bitna za istoriju umetnosti jer je reč o samim počecima kubizma, ali i Vinsenta van Goga, jedno delo malog formata „Žena sa sela u svojoj sobi”, nastalo u njegovom ranom periodu dok je još radio kao pastor u rudarskim mestima u zavičaju. Reč je o poklonu grada Amsterdama i retkom primeru Van Gogovog slikarstva pre nego što se, nakon odlaska u Francusku, njegov kolorit dramatično promenio – zaključuje naša sagovornica.
M. Dimitrijević
objavljeno: 29.08.2013.
