Izvor: Večernje novosti, 26.Sep.2012, 22:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ropstvo Golom otoku trajalo pola veka

VUKSAN Knežević napustio je Goli otok pred 1. maj 1951. Danas je svestan da je izašao zahvaljujući Petru, bratu čuvenog narodnog heroja Boška Palkovljevića Pinkija. U to vreme, mladi Petar bio je njegov islednik. Kasnije će postati vojvođanski ministar policije.- Bio je gadan, iako nije tukao. Više puta me je izbacivao iz kancelarije jer nisam sarađivao sa Udbom, nisam cinkario logoraše, nisam odavao imena navodnih saradnika IB... Govorio je da ću kosti tu ostaviti.Jednog dana Vuksan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << se pojavio na vratima njegove kancelarije u zgradi Uprave. Petar je imao oficirsko odelo i čin poručnika Udbe. Mladić mu je s vrata rekao da je odlučio da se ubije ako ni ovoga puta ne izađe iz zatvora i propusti i treću školsku godinu. Jer, veća grupa logoraša je pripremana za izlazak. Već su prešli u radnu brigadu izvan Žice, gde su malo podgojeni pred odlazak na uslovnu slobodu. Te večeri spremala se dopuna brigade i rasle su nade...- Još bolje ako se ubiješ! Jedan neprijatelj manje - uzvratio je Pinkijev brat, i izmarširao ga napolje. Vuksan se odvukao do logora razočaran i slomljen:MINISTARSTVO: JOŠ 4 MILIONA ZA GOLOOTOČANE U SRBIJI je do sada sudski rehabilitovano 2.012 političkih osuđenika posle Drugog svetskog rata, pokazuje najnovija evidencija Ministarstva pravde i državne uprave. Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje do sada su podneli 454 zahteva za naknadu, od kojih je ona razmatrala 175. Do ovog momenta isplaćeno je 16 sporazuma (za one koji su se saglasili sa predloženim iznosom naknade), u ukupnom iznosu 14,166 miliona dinara. Reč je o nekadašnjim golootočkim zatvorenicima. Trenutno je, kažu u Ministarstvu, u fazi isplate još 4,166 miliona dinara.- Te noći sanjao sam kišu i kako mlađi brat i ja gacamo po barama. Svaki put kad sam sanjao kišu, dan bi bila formirana nova ili dopunjena postojeća radna brigada. Neverovatno, kao da sam predosećao.Sledeće večeri okupio se miting na zaravni pored mola. Vuksan je stajao na bregu. Odjednom su počeli da prozivaju imena za dopunu brigade. One koji će uleteti u slobodnjake u poslednji čas. Na kraju su pročitali i njegovo ime.Kad je čuo, bukvalno se survao preko kamenjara, klizajući i posrćući, dole u stroj. Nije mogao da veruje. Ali euforiju je ubrzo zamenila tuga. Neki minut kasnije, dok su “odabrani”, među kojima je bio i on, išli ka izlazu iz Žice, okrenuo se ka “mitingašima” na platou:- Gledao sam ih, žive leševe, i odjednom me je bilo stid što odlazim i ostavljam ih u paklu!Danas na platou, tik uz mol, stoji nekoliko zgrada, koje su sazidane kasnije, kad je zatvor prestao da bude politički, i kad su u njega dovođeni klasični kriminalci. Skup razrušenih zgrada koje se uzdižu od pristaništa Velika Draga ka brdu, zamenio je nekadašnje ćelije. Otprilike baš negde na mestu Vuksanovog paviljona broj 10 sada leže ostaci sportskih terena iz osamdesetih, kada su vlasti pokušavale da humanizuju zatvor. Na putu između Male i Velike Drage postoji čak i plaža na koju turisti dolaze gliserom.- Ništa ne liči na nekadašnji Goli otok, osim ovog oštrog kamenja - komentariše Vuksan dok se vraćamo ka mestu gde nas je gliser iskrcao. Tu je danas izgrađen kafić i suvenirnica sa knjigama, majicama i magnetima s natpisom “Goli otok”. Najčešći posetioci su nemački turisti, koji po ostrvu kruže vozićem “Goli ekspres”.- Nekad nije bilo ni komadića betona, a sad je i put asfaltiran - nastavlja naš “domaćin”, gledajući ovce kako slobodno lutaju ostrvom. Osvrće se još jednom ka Velikoj žici i pokazuje jednu od uskih staza iznad smaragdnog mora. Baš odatle je pomišljao da skoči te 1951, ako ga ne puste kući.- Jedini sam nepripremljen uleteo u radnu brigadu. Očigledno me je islednik ubacio posle našeg susreta. Toliko sam bio izmožden da sam sutradan zaspao na brodu i prespavao čak i prelazak u voz. Probudio sam se tek u Brezi, u Bosni, gde su me poslali na “dobrovoljni rad”. Radio sam u rudniku i na kopanju tunela Breza - Vareš. Tu ću ostati naredna četiri i po meseca.Odatle je prvi put uspeo da se javi svojima i dogovori susret sa majkom i bratom Petkom. Taj susret Petka će koštati slobode.- Iznajmili su stan od žene koja je rekla da joj je muž u zatvoru. Bio je to stan Udbe u kom su cele noći prisluškivali naš razgovor. Vrlo malo sam pričao o svojoj sudbini, ali i to malo je bilo previše. Ne znam zašto mene nisu vratili na Otok, ali su zato Petka uhapsili odmah po povratku, na kućnom pragu.On je u konclogoru proveo pune tri godine, od čega šest meseci u bojkotu. Islednik mu je stalno ponavljao: “Vuksana smo greškom pustili, ali ti ćeš kosti ovde ostaviti!”Imao je petoro braće i jednu sestru. Njih trojica su završila na Golom otoku. Priznaje da je za njega ropstvo trajalo još pola veka posle izlaska. Na uslovnoj slobodi bio je sve do sudske rehabilitacije, 2008. godine!SIN GORAN: VALjDA ĆE MOJA PRAVDA BITI BRŽA GORAN Knežević, ministar poljoprivede, šumarstva i vodoprivrede, celog života se ponosi, kako kaže, zbog hrabrosti svog oca, koja mu je davala snage da i on izdrži onda kad mu je bilo najpotrebnije. Uveren da očeva priča dovoljno govori sama za sebe, za “Novosti” kratko kaže:- Uveren sam da ja neću morati da čekam na pravdu 50 godina kao moj otac!U međuvremenu, pet puta je operisan, od čega je tri puta operisao bruh, koji je bio posledica teškog rada. Dva puta je kao “nepoželjni element”, bez obzira na odlične radne ocene, proterivan iz službe. Imao je problema i sa titoistima i sa autonomašima. Školu mu nisu dali da završi vanredno, već je morao redovno, sa mnogo mlađima od sebe. Vojsku je umesto godinu, služio godinu i po, u polukažnjeničkoj jedinici brdske artiljerije. Vrlo malo je mogao da radi sa decom, “da ih ne kvari”, već je radio kao analitičar u prosveti.Zahvaljujući bivšem školskom drugu, kog je mučila griža savesti jer ga je “cinkario”, dobio je posao u Zrenjaninu. Ali Vuksan je tražio i da mu ukinu praćenje. Jer, Služba ga je pratila godinama pošto nije hteo s njom da sarađuje.- Nešto sam pred izlazak s Golog otoka potpisao, ne znam šta. Možda sam se, kao i drugi, obavezao da ću sarađivati s Udbom, pa nisam ispunio - kaže Vuksan.Neki su mu pomagali, a drugi odmagali, provocirali ga, nudili oružje “na crno” i beg iz zemlje. Ipak, najviše ga je iznenadilo kad je sreo kolegu, učitelja, kako pijan ide pred đake na čas.- Šta ti je, bre, čoveče! Kako te nije sramota da tako ideš pred đake - obratio mu se.- Znaš li ti zašto ja stalno pijem - uzvratio je kolega. - Zato što sam bio zadužen da te likvidiram ako ustreba!Nakon 2000. dobio je konačno priliku da vidi svoj dosije. Bio je šokiran. Nije očekivao da će imena svih provokatora i cinkaroša biti zatamnjena tušem. Presuda i najvažniji dokumenti bili su prekucani na čistom, belom papiru, ni nalik onima od pre pola veka. Da bi prikrili činjenicu da je uhapšen maloletan, naknadno je isfabrikovano da je uhvaćen u Beogradu, u krađi, i osuđen kao maloletni delinkvent, a kazna mu je posle preinačena u političku. Čak je i datum hapšenja izmenjen. Umesto 5. septembra 1949, naveden je 15. septembar.U podebelom dosijeu još je pomenuto da je bio pristalica IB, da je vršio neprijateljsku propagandu i vrbovao ljude, da je špijunirao nalazišta nafte po Banatu, da je pomagao beguncima preko granice sa Rumunijom... O Golom otoku navedeno je vrlo malo, samo da je bio na “Radilištu Mermer”.- Nisam pročitao ceo dosije. Kad sam video taj falsifikat, slošilo mi se - komentariše Vuksan. - I sad, posle svega što sam preživeo, desilo se sve to sa hapšenjem mog sina Gorana, a onda i sa naknadom koju država isplaćuje rehabilitovanim golootočanima. Za mene je ta naknada sramna. Razumem da država nema para i zato mi se čini dostojanstvenije da ne isplaćuje ništa.Kaže, od nekoliko hiljada evra koje bi dobio, ne bi mogao “Goranu ni sobicu da kupi”. Jer njegov sin, iako bivši gradonačelnik i aktuelni ministar, i danas živi u stanu koji su mu roditelji ustupili.I dok komentariše suđenje svom sinu, stiže i gliser. Okreće se ka ostrvu i maše:- Adio, Goli otok! I da Bog da da te ne vidim nikad više!

Nastavak na Večernje novosti...