Izvor: Politika, 03.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rokenrol na plaži
Iako je nedavno proslavio 70. rođendan, Rej Dejvis, nekadašnji vođa „Kinksa”, nema nameru da se penzioniše
Specijalno za „Politiku”
San Sebastijan – Četrdesetdeveto izdanje festivala „Heineken Jazzaldia” u San Sebastijanu tradicionalno je otvoreno velikom besplatnom žurkom na plaži Zuriola. Sunce je još obasjavalo Baskiju kada se na terasama začuo prvi sving (vokalistkinja Rene Mari sa obradama pesama Erte Kit, klasičan repertoar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Kolumbija džez benda”, bibap domaćeg saksofoniste Viktora de Dijega), kao prijatna dobrodošlica hiljadama ljudi raznih generacija, pristiglih direktno sa plaže, ili iz nekog od barova sa pinčosima i čakolijem.
A u momentu kada je sunce konačno „uronilo” u okean, sa najveće, „Zelene scene” na plaži oglasio se legendarni gitarski rif – „You Really Got Me”. Vreme je bilo za rokenrol. Iako je nedavno proslavio 70. rođendan, Rej Dejvis, nekadašnji vođa „Kinksa”, nema nameru da se penzioniše. Štaviše, „Where Have All the Good Times Gone” možda nosi žal za nevinim, nestašnim šezdesetim godinama, ali kad pogledamo istini u oči: pred nama je bio dobrodržeći gospodin, donekle smežuranog lica, ali jasnog osmeha, nespretno se gegajući, ali je to još uvek rokerski ples; farba kosu održavajući izgled večitog dečaka, taman da ne odskače od duplo mlađih klinaca oko njega, koji ne samo da odlično sviraju, već u tome istinski uživaju.
Dvadeset pesama u programu su bez izuzetka iz opusa Dejvisovog nekadašnjeg sastava. On ih je i napisao, ima pravo da se njima i dalje razmeće. A kada se, jedna uz drugu, poređaju „Sunny Afternoon”, „20th Century Man”, „All Day and All of the Night”, „Days”, „Celluloid Heroes”, „Lola”... shvatate da je jedini maler (ako je uopšte?) ovog čoveka bio što su u njegovoj mladosti postojali „Bitlsi” i „Rolingstonsi” – baš kao što je u Srbiji teško navijati za OFK Beograd, pored Zvezde i Partizana.
„Nisam kao svi drugi”, možda bi bio Rejov komentar?
Između pesama, evocirao je porodične žurke iz detinjstva („Come Dancing”), saradnju sa Lusindom Vilijams („A Long Way From Home”), ili otkrivao kako su nastale pojedine pesme.
„Ne bi bilo ni ’Ramonsa’, ni benda ’Van Helen’, niti ’Metalike’, da nije bilo ’Kinksa’!” Pa, u pravu je...
„Voleo sam bluz”, pričao je dok je bend valjao teški, lenji bugi.
„Došao sam sa ovom stvari u našu garažu i rekao momcima: ’Hoću da zvuči kao Ledbeli ili Big Bil Brunzi.’ A onda je moj brat Dejv izvalio taj rif. Nećeš valjda sad ovo da z...? Uvek je bio majstor za to! I, otišli smo u studio (bend je ubrzao, prim. aut.), i on nije hteo da popusti, i, tako je (bend je još ubrzavao.) došlo do ovoga!” I, opet onaj rif, i cela plaža je pevala „Curo, stvarno me imaš!”. Kulminacija, pa lažni kraj. Vratili su se uz nežnu melodiju „Waterloo Sunset”, da bi publiku ponovo razigrali u čvrstom ritmu „Low Budget”.
Dalje se na „Zelenoj sceni” spremala nova akcija, sada u ritmu fanka. I to onog najboljeg – na scenu su izašli Džordž Klinton i „Parliament/Funkadelic”. Klinton više nema šarene dredove, niti kičastu odoru, već je bio obučen kao pravi gazda – sivo odelo, bela košulja, kravata i šešir – i tako „ozbiljan” šepurio se oko svojih poslanika, i dirigovao opčinjenom pastvom („Jedna nacija u gruvu”).
Dvadesetak muzičara na sceni bili su odeveni u raznolike kostime: radnik na gradilištu, indijanski poglavica, reper, prosjak, i, naravno, omiljeni „Del Noske”, ovog puta poručujući gazdi „od... Džordže!” (ispisano na nosu). Izazivao je histeriju kada bi skinuo kostim/nos i izvodio seriju okreta u mestu, kao da ga je struja pogodila!
Iza je cepao ljuti fank: gruv je valovito ubrzavao i usporavao, gitaristi su isporučivali vatromete strahovitih sola, bubnjar je tutnjao, dvojica duvača solima su rasekli nebo, tri cure su se razmetale i oblinama i glasovnim mogućnostima, stalno začikavajući gazdu Džordža. Nestvarno je bilo sa kojom lakoćom su pumpali toliku snagu („Free Your Mind and Your Ass Will Follow!”). Pred očima posetilaca jeste bio cirkus, ali organizovani – istovremeno se stiče utisak da je cela predstava improvizovana, ali i da ju je do najmanjih sitnica izrežirao lično Spilberg. Kao i uvek – „hoćemo fank!” poručivali su jedni drugima, urlajući iz sveg glasa u dubokoj noći.
Uz „Atomic Dog”, još jedna velika žurka na Zurioli trijumfalno je okončana. A zapravo, počela je veća zabava, jedan od najboljih džez festivala na svetu...
Vojislav Pantić
objavljeno: 04.08.2014.
