Izvor: Glas javnosti, 11.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ristićima vraćena čast
„Usvaja se zahtev za rehabilitaciju i utvrđuje da je presuda suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti ništavna od trenutka njenog donošenja. Ništavne su i sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine osuđenim licima“.
Ovakvim rešenjem Okružnog suda u Beogradu, donetim krajem februara, a zainteresovanim rođacima dostavljenim u maju ove godine, braća Dušan i Dragoljub Ristić, kao i Dragoljubova žena Stanka rehabilitovani >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su posthumno. NJihovim indirektnim potomcima, pošto su direktni likvidirani, nije vraćena konfiskovana imovina. Čeka se novi zakon, kao i izmene postojećeg Zakona o rehabilitaciji.
Dušan, Dragoljub i Stanka Ristić izgubili su sav imetak, nacionalnu čast i bili osuđeni na prisilan rad zato što su bili optuženi za saradnju s nemačkim okupatorom tokom Drugog svetskog rata. „Saradnja“ se ogledala u tome što je njihova tekstilna fabrika „Mita Ristić i sinovi“ u Nišu radila tokom rata
Bez konkretne optužbe
Razmatrajući sav priloženi materijal podnosilaca zahteva za rehabilitaciju, kao i presudu iz aprila 1945. godine, sud u Beogradu zaključio je da „nijedno konkretno krivično delo nije stavljeno na teret osuđenim osobama, već, naprotiv, presuda sadrži opisnu osudu njihovog načina života, rada i ponašanja prema radnicima zaposlenim u njihovoj fabrici“. Predsednik sudskog veća Gordana Komnenić u obrazloženju presude navela je još i ovo: „To što su osuđeni nije u vezi sa njihovom krivicom, već sa njihovim bogatstvom. Dali bi Dušan, Dragoljub i Stanka sve što su imali, samo da su im decu poštedeli... Nisu mogli da pretpostave, niti su verovali da su njihova deca žrtvovana. Nadali su se da su negde živi i da će se vratiti. Čekali su. Kad se rat završio i iz njega se vratili svi preživeli, Stanka i Dragoljub prestali su da se nadaju. Dušan, koji nije imao dece, napustio je ovu zemlju i umro u Nemačkoj, a obespravljeni i obeščašćeni, na ivici egzistencije, polako su se u Beogradu gasili Stanka i Dragoljub. Od nekada uspešne i bogate porodice industrijalaca ostale su tuga i večna mrlja, koju su njihovi posredni naslednici pokušali zahtevom za rehabilitacijom da ublaže.
„Moj deda Mita Ristić osnivanjem ‘Prve kraljevske srpske povlašćene fabrike za tekstilnu industriju - Mita Ristić i sinovi’ krajem 19. veka u Nišu postavio je temelje tekstilne industrije u Srbiji. Kada je država shvatila da Mita Ristić razvija ozbiljnu industriju, dodelila mu je kreditne povlastice sa dugogodišnjim pravom korišćenja, što mu je omogućilo da zaokruži tehnološki proces. Novine su ubrzo zapisale da je Mitina fabrika opremljena najsavremenijim mašinama, razbojima i uređajima za bojenje i štampanje, da zapošljava 200 radnika, da ima tkačnicu sa 250 razboja, da proizvodi godišnje 800.000 metara tkanine i da ima obrt od 600.000 dinara“, kazuje za Glas Dušan Čavdarević, unuk Mite Ristića od ćerke Branislave.
Naš sagovornik napominje da je Mita bio čovek čvrstog kova i nesalomivog patriotizma, što ga je poprilično koštalo. U vreme ratova i bugarske strahovlade, Mita je odbio da se izjasni kao Bugarin, a nije hteo da potpiše ni rođendansku čestitku bugarskom caru. Zbog toga je bio uhapšen i mučen, a fabrika opljačkana. Posle ratnog vihora, Mita je obnovio i modernizovao proizvodnju, da bi se, prevalivši sedamdesetu godinu, povukao iz posla i prepustio ga sinovima Dušanu, Dragoljubu i Aleksandru.
Rado viđeni i na engleskom dvoru
Aleksandar odlučuje da radi samostalno, a Dragoljub i Dušan uvode moderan način poslovanja. Imaju 415 razboja, predionicu sa 10.500 vretena, a godišnji kapacitet proizvodnje bio je 510 tona platna. Pred početak rata proizvodnja je narasla na 3,5 miliona metara pamučnih, svilenih i polusvilenih tkanina, 70.000 šamija, 10.000 marama. Bilo je zaposleno 500 radnika. Fabrika se prostirala na 3,5 hektara, ukupna površina zgrada iznosila je 9.500 metara kvadratnih, a sarađivala je sa 7.000 trgovina iz cele Kraljevine.
VIKAO NA RADNIKE
U presudi Ristićima, za Dušana, između ostalog, piše da je kriv zato što se „na radnicu Veru Kitić, u prisustvu nemačkog komandanta logora, izdrao, rekavši ‘Vi svinje, nećete da radite jer ne verujete u nemačku pobedu, ali Nemačka će sigurno pobediti“. Pored toga, u presudi piše i da je „Jošku Ferjančiću, svom majstoru, pretio što nije bio agilan na poslu i dohvativši se telefona, govorio mu da se ostavi komunističkih misli, jer će, inače, zvati Nemce ako samo jednu reč progovori“. Na teret mu je stavljeno i to da je svojih dvoje radnika koji su izneli platno iz fabrike prijavio nemačkoj komandi. Mnogo je bilo onih koji su iznosiligomile platna omotanog oko struka, i to sa prećutnim saznanjem vlasnika. To je bio način da im se pomogne tokom rata. Neki su to znali da cene, pa su tražili od partizana da ga puste iz jagodinskog zatvora, kao njihovog dobrotvora, što je i učinjeno.
„Vihor Drugog svetskog rata stigao je u Niš. Nemačke trupe po ulasku u Niš istakle su tablu na ulazu u fabriku porodice Ristić: ‘Tekstilna fabrika Mite Ristića i sinova pod zaštitom je nemačke vojne sile’. Sva gotova roba konfiskovana je i odmah izneta iz fabrike, sirovine popisane, kako bi se kontrolisala dalja proizvodnja, a Dragoljubu i Dušanu pismeno je naređeno da obnove proizvodnju. Dušan im odgovara da je to nemoguće, jer su radnici u zarobljeništvu, nakon čega Nemci oslobađaju 5.000 zarobljenika, od kojih većina nisu bili radnici fabrike“, kazuje za Glas Dušan Čavdarević, nećak Dušana Ristića.
Hapsili i Nemci i partizani
Naš sagovornik napominje da su braća Ristić posle aprilskog bombardovanja Niša 1941. godine svu fabričku mehanizaciju ustupili vojsci i bolnicama za raščišćavanje ruševina i izvlačenje ranjenika. Braća uzimaju fabrički novac, gazu, vatu i zavoje i daju bolnicama. Spasavaju i srpske vojnike od nemačkog zarobljavanja tako što ih presvlače u civilna odela, koja obezbeđuje lično Dušan Ristić.
„Oni nisu krili da pomažu pokret Draže Mihailovića. Zbog toga se i glavni deo optužnice odnosio na ‘pomaganje oružanih snaga domaćih izdajnika’. A upravo zbog toga je Gestapo i uhapsio Dušana. Hapsili su ga i partizani zbog iste stvari i u njihovom zatvoru teško se razboleo, zbog čega je morao da ide na lečenje u inostranstvo, gde je i umro“, navodi Čavdarević.
„Najstrašnije što se dogodilo porodici Ristić nije ni konfiskacija celokupne imovine, niti izrečene presude o gubitku časti i ugleda, već nestanak dva sina Dragoljuba i Stanke Ristić. NJih je OZNA odvezla u nepoznatom pravcu i o njima se više ništa nije čulo“, kaže advokat Sava Anđelković. On smatra da je samo zbog tog jednog slučaja trebalo da propadne komunizam.
Osnivača i graditelja fabrike „Mita Ristić i sinovi“ više nema. Ni fabrika se odavno ne zove tako, već „Niteks“. I ona je do sada dva puta prodata. Naslednici čuvene i bogate niške porodice Ristić tek treba da dokazuju vlasništvo nad onim što je pripadalo njihovim precima. Za početak, vratili su im oduzetu nacionalnu čast, ako to ikome više treba.
Nista vise nije cudno u zemlji srbiji. Srbija je zemlja cudesa. Vidite kako Tadic sada hvali Dacica i njegovu partiju, a amo mesec dana prije sa njim i njegovom partijom je plasio gradjane srbije sa devedesetim. Moral u srbiji je postao nepoznanica, toga vise nema. Na vlas 2000 dosli su neprijatelji srbije i od srbije svakog dana nestaje po koji dio dok se srbija ne svede na Beogradski pasaluk. Od Cetnickih pijanih hordi stvorili su borce za otadzbinu koji su se borili protiv komuniza ali ne i protiv fasizma. Sad cetnici imaju vise prava nego prvoborci. Historijska blamaza zemlje srbije. Cemu se onda cuditi da danas oni koji su bili na strani njemaca i domacih izdajnika zele rehablitaciju, zele da im se povrati imovina. Trebali bi da znaju a mnogi neznaju da su zidovi u njemackoj prije rata bili najbogatiji ljudi. Bavili su se vecinom trgovinom. Sve im je oduzeto i dan danas niko nista nije vatio, a njemacku gledamo kao predvodnicu demokratije u evropi. Danas u Hrvatskoj svako onaj ko je bio u srpskoj vojsci njemu su sve oduzeli i nema te sile koja ce to promenuti. Sto Tadic ne intervenira da se porodici vrati imanje , ali on zeli da slugama nprijatelja vrati i cast (samo pitam se kakova je to cast) i imovinu. Poslje ovih izbora gledacu da odem negde na zapad. Znam da mi tamo nece biti lepoao kod kuce, ali bicu slobodan i radicu svoj posao. Nece me svakodnevno zamarati Djelic, Dinkic, Tadic, Petrovic, Sutanovac, Jeremic i ostala bagra. Znam samo jedno za ove cetiri godine ako dobiju vlast srbija je izgubilas i Vojvodinu i Sandzak. Zivi bili pa videli.
Hrvati, slovenci i bosanci jedva to cekaju da bi nam se mogli sprdati. Bicemo mali i nemocni pa ce nas i siptari sramotiti svakodnevno. Srbin vise nece biti ponos, moracemo da krijemo da smo srbi ili cemo se morati pokatoliciti ili preci na islam. Eto to nam radi Dacic i Tadic, prokleto im je seme i porod. Pitam se zasto sam se ja borio da me danas prave budalom i maloumnikom. Uzivaj narode srbije u svom izboru.
