Izvor: Politika, 09.Jul.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rikošet političke apstinencije
Nisu politički neutralni ni oni koji misle da jesu
Često (i ne samo u jeku izbornih kampanja) čujemo od mnogih da neće izaći na izbore zato što „nemaju za koga da glasaju“. Oni su „apolitični“. Među njima su čestiti, pošteni i obrazovani ljudi, koji ne uviđaju da je reč „apolitičan“ sama po sebi apsurdna. Apsurdna – zato što na rezultate izbora ne utiču samo oni koji izlaze na izbore već i – izborni apstinenti. I jedni i drugi su kreatori političke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << volje – jedni svojom aktivnošću, drugi pasivnošću. I svi su odgovorni. Neizlazak na glasanje, prema tome, ne znači izbegavanje odgovornosti za kolektivnu sudbinu naroda, već, naprotiv – stvaranje praznine, često opasne, u kojoj mesto pronalaze i oni koji ne bi smeli da se bave politikom. Jer politika, sama po sebi, samo je neutralna veština. Tek u rukama pojedinca ona postaje dobra ili loša – u zavisnosti od etičkih kvaliteta osobe koja se njome bavi.
Politički izbori, uprkos nastojanjima mnogih stranaka da ih tako prikažu, nikada nisu crno-beli. Nema dobrih i loših momaka, već beskrajne kombinatorike ova dva ekstrema kroz niz međurešenja. Hipotetički, čak i kada bi sve političke ponude bile loše, nikada nisu sve jednako loše, već i ovde postoji komparacija – loš, lošiji, najlošiji. Politički osvešćeni građani će ovakvo stanje prihvatiti kao realno i glasaće za one koji su najmanje lošiili će kreirati bolju političku ideju koju će ponuditi na izborima. Neće, dakle, apstinirati zato što „nemaju za koga da glasaju“.
Konkretno, ko izađe na izbore svesno podržava svoju političku opciju. Ko ne izađe, podržava političke opcije kojima odgovara mala izlaznost. A ko izađe na izbore, a preda nevažeći listić, podržava opcije koje će imati najbolji rezultat. Dakle, nije stvar u tome hoćemo li nekog podržati na izborima ili ne – nekoga ćemo,svakako, podržati– već da li ćemo to uraditi svesno ili nesvesno.
U današnjem društvu, ne postoji pojedinac kao izolovani sistem. Svi smo povezani, vidljivim i nevidljivim vezama, poput klikera u tegli – dovoljno je pomeriti jedan, pa da se pomere i svi ostali. Posmatrajući stvari u svetlu navedenih činjenica, jasno je da svako treba da prihvati svoj deo odgovornosti umesto da čeka „sposobnog političara“, „čvrstu ruku“ ili „mesiju“ koji će rešiti naše probleme.
Ne postoje autoriteti van nas samih, i svako prebacivanje odgovornosti na moćne pojedince je neodgovorno, nezrelo i opasno. Vreme pred nama zahteva društva sastavljena od politički i etički osvešćenih i odgovornih pojedinaca, kojima je vođa (predsednik, premijer) samo prvi među jednakima. Neko ko će vlast tretirati kao odgovornost, kao zakonski definisanu i moralno ukorenjenu službu narodu.
Da bi se to desilo, potrebno je da svako prihvati svoj deo odgovornosti. I više od toga – svako treba da pronađe vođu u sebi. I zato treba da shvatimo da između političke apstinencije i političke neutralnosti ne postoji znak jednakosti. Više mi se čini da je politička apstinencija metak bez kontrole koji se lako može vratiti i onome koji ga je ispalio.
Književnik
Goran Malbaša
objavljeno: 09.07.2013.
