Izvor: Blic, 07.Nov.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Restoranska kritika: „Šta je tu je“
Nije loše kao štos: što zateknete, to vam je; ili gde ste tu ste; ili, kako veli i naziv restorana: „šta je tu je“. Posetili smo ovaj omaleni, ali među beogradskim večitim mladoženjama sve popularniji nacionalni gurmanski raj u jedno mirno popodne radnog dana. „Dobar dan“, rekosmo s vrata, „šta imate da se pojede, pošto je u vašem restoranu na glasu domaćinska hrana?“
Dadoše nam jelovnik ukoričen masivnim drvenim daščicama, a unutra sve sama „bakina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jela", prste da poližeš. Ali, čekajte, ne žurite s oblizivanjem.
Probali smo da pitamo šta bi moglo da nam se preporuči. Možda nismo naišli baš na dobar dan, ali evo kako se dogodilo. Pitanje: „Da li imate sarmu od kiselog kupusa?" Odgovor veoma ljubazne konobarice: „Juče smo napravili šezdeset porcija i sve se pojelo." Dobro, dešava se, premda se restoran razlikuje od menze zato što u svakom trenutku ima sve što mu stoji na jelovniku. Da pitamo dalje? „Imate li teletinu ispod sača?" Odgovor, opet pošten: „Tek je stavljena pre sata, ne isplati vam se da je čekate." Pošteno, velimo mi. A musaka? Nemamo. Svadbarski kupus? Nemamo. Pihtije? Za njih je još rano.
Šta imate, upitasmo na kraju? Imamo odličan čorbasti pasulj i prebranac (cena 360 dinara). Isto je bilo i s jelima s roštilja. Spremna je odlična mirisna domaća kobasica, ali nema dimljene, niti bele vešalice. Šta da poručimo? Krenusmo sa domaćim seljačkim toplim predjelom koje je ovde neka vrsta kuvera (300 din.). Ma, šta kazati? Kao kod kuće, ne zna se šta je bolje zeljanica, projara ili gibanica. Uz dodatak kozjeg sira utisak je naravno – „mmm".
Od glavnih jela odlučili smo se za leskovačku mućkalicu (cena preskromnih 450 dinara) i dimljenu pastrmku (za svega 700 dinara). Porcije su bile obilne. Pastrmka možda ne toliko izuzetna (uz standardni dodatak krompira i blitve), ali je zato mućkalica bila prvoklasna. Meso, sama krtina. Paprika i ostatak zbilja leskovački. Jelo blago ljuto (kako sam i tražio), ali nikako masno. Uz ovakvu hranu dobro je išlo domaće belo vino: stono, malo kiselo, ali pristojno klizi niz grlo (postoji tri vrste vina: domaće belo, domaći roze i domaće crveno). Posle ovoga ne može da se ostane gladan. No, nađe se neki krajičak praznog stomaka i za slatko. Avaj, nije nam se posrećilo da probamo ni čuvenu pitu od borovnice (ni nje nije bilo tog dana), ali smo je zato zamenili sjajnom bundevarom (150 din.) i šoljicama domaće crne kafe (100 din.).
Kad smo završili, pomislili smo: eto, bilo je kao kod kuće. Cene su toliko domaćinske, da skoro ne biste jeftinije ni sami sebi mogli da spremite obrok. Osoblje je ljubazno, prostor inspirativan, kao da je iz serije „Crni Gruja", a atmosfera nekako tiha i nenametljiva. Možda je jedino ostao pomalo gorak utisak zbog toga što više od polovine jela nismo zatekli na dan kada smo mi došli u restoran. Ali, „šta je tu je", već sutradan možda je bilo drukčije. Ovo je mesto za uporne restoranske kritičare, pomislih. Moraću da se zbližim s nekim od osoblja, pa da na vreme saznam kad se zavija sarma od kiselog kupusa, a dotad odoh do sledećeg restorana.
Šta je tu je
Cara Dušana 18
Hrana 4
Higijena 3
Usluga 4
Cene 5
