Izvor: Blic, 12.Dec.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Restoranska kritika: Jevrem
Sećate se onih socijalističkih vremena kad se mesio „državni hleb“ i onaj „kod privatnika“; tu su bili i „državni restorani“, naspram „privatničkih“. Sve državno, nije se teško prisetiti, bilo je nekako industrijsko, pomalo otužno, a privatničko domaće, nenegovano ali neposredno. Za restorane se govorilo: u državnim roštilj se peče na električnoj plotni, a kod privatnika samo na ćumuru. E, taj ukus „privatnih restauracija“ danas kao da pokušava da dočara restoran >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Jevrem“.
Sve je tu pomalo nepatvoreno. „Jevrem" je zapravo dorćolski salonski stan koji kao da je utekao iz Velmar-Jankovićkinog „Laguma" pa je pretvoren u restoran. Kada smo došli, nije bilo nikog, a zaposlene kao da smo u nečem prekinuli. Ponudili su nam sto u nepušačkom delu, koji od pušačkog ničim nije odvojen. U redu, nikog nije bilo, pa niko nije ni pušio. Ljubazna konobarica, odevena kao domaćica, donela nam je jelovnik i to je bila prilika da cene i jela uporedim sa onima na sajtu, jer „Jevrem" ima jedan od najboljih restoranskih sajtova u Beogradu. Ali, ne jede se na internetu...
Poručio sam najpre teleću čorbu (cena 250 dinara), koja je veoma brzo stigla, servirana u zemljanoj zdeli i imala pravi domaći ukus. Tu se ubrzo našao i kuver: prvo orasi, pa ajvar, kajmak i pire od graška istisnuti poslastičarskim špricem, nalik trobojnim puslicama (100 din.). Lepo i ukusno. Pa i originalno, pomislih, baš kao i imena jela u lelovniku. U „Jevremovom" „gastronomskom kutku" mogu se naći jela koja nose nazive Jevremov pileći tanjir (860 din.), Jevremova priča, pa i Jevremova ljubavna priča (teleća šnicla pohovana orasima, 890 din.), te bakina teletina. Odlučili smo se za Jevremovu priču (tri šnicle - ćuretina, biftek, bela vešalica, cena 990 din.) i za „kneževu salatu” od zelene salate i grilovane piletine koja je trebalo da bude zamena za jelo, jer je toliko i koštala - 880 dinara.
Nismo dugo čekali, a vreme smo prekratili kladeći se da li će doći još neko. Nedaleko od nas i personal se zabavljao: glasno su pričali, čuli smo kakvi ih problemi muče; onda su odlučili da puste glasnu muziku. Uto sam izgubio i opkladu, pošto je ušao jedan, pa još jedan par. Sada je već postalo življe, a stigla je i naša hrana. Probao sam ćuretinu, pa biftek (niko me nije pitao koliko da bude pečen) i belu vešalicu. Ukus je bio - ma, pogađate kao u „Trandafiloviću" pre trideset godina. Ovo je pohvala? Svakako jeste, ali pomalo i nije. Danas se meso tretira u različitim pacevima, što mu daje neobičan ukus. Ali u „Jevremu" to se izgleda ne primenjuje. Prilog uz meso bio je skroman, a pomalo pompezno nazvana „kneževa salata" obilovala je listovima zelene salate u kojima se „udavilo" nekoliko komada piletine i listića kačkavalja. Desert (vanila sladoled preliven slatkim od višanja, 220 din.) bio je serviran u ekspres-restoransku čašu sa nogicom, kakva se retko gde još koristi. Prosto, kao da je neko uključio vremeplov! Ipak, ovo nije 20, nego 21. vek, a Beograd ima mnogo istančanih i modernih restorana, no u „Jevremu" za to kao da se ne mari. Kada smo izašli, u donjem holu sačekala nas je knjiga utisaka. Pomislio sam da nešto upišem, pa sam odustao, a da nisam ovo što gore napisah, zapisao bih tamo.
Jevrem
Gospodar Jevremova 36
Hrana 3
Higijena 4
Usluga 3
Cena 4
