Izvor: Politika, 11.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Resitali na Bemusu
Solističke resitale održali su pijanista Nelson Freire, klarinetista Nikola Đurica i harmonikaš Teodoro Anceloti Resitale na Bemusu održali su umetnici udaljenih generacija, naši i strani, na različitim instrumentima. Najugledniji među njima, sa zavidnom svetskom reputacijom, brazilski pijanista Nelson Freire, u dva dela programa pokazao je dva svoja lica: jedno rutinirano, pijanistički izvrsno, ali izražajno nedostajuće i drugo – na nivou najvećih pijanista.
Prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << deo u kojem su Bah (Orguljski preludijum ge mol, u redakciji Silotija) i Betoven ("Valdštajn" sonata, opus 53 u Ce duru) svirani bez mnogo emocija i uzbuđenja, bez ličnog potpisa, nije dosegao najviši nivo, bez obzira na tehničku veštinu, brza tempa i – moramo reći, posustajanje na samom kraju trećeg stava Sonate (u Kodi). Međutim, niz minijatura Debisija i Albenisa, uvedeni sjajnim Frankovim ciklusom Preludijum koral i fuga, i izvedenim na majstorski način, već su pružili potpuniju sliku o pijanisti. Gde god je "zamirisala Španija" i u malim formama zaigrali južnjački ritmovi i melodije, probudio se Brazilac u pijanisti. Uz Vilu Lobosa, Freire je neštedimice biseve darovao oduševljenoj beogradskoj publici.
Energiju detinjstva i mladosti u prepunoj sali Skupštine grada pružio je petnaestogodišnji klarinetista Nikola Đurica koji je, posle prvih koraka u muzičkoj školi "Davorin Jenko" (klasa LJ. Jovanović), školovanje nastavio u SAD (Interlohen, Mičigen). Nesvakidašnji talenat deteta koje je, tako reći, celi svoj program sviralo napamet, bez kiksa, bez uzdaha, bez pauze, uz klavirsku saradnju Veroslave Jovanović, publika je pratila sa velikim simpatijama i bez daha. Počev od Prvog stava Štamicovog koncerta, preko Plesnih preludijuma, izuzetno interesantne kompozicije Vitolda Lutoslavskog, on je zasijao u Veberovom Končertinu u ce molu, briljirao u Raboovom Konkursnom solu i završio ubedljivo svoj nastup Temom sa varijacijama Ante Grgina. Virtuozitet, muzikalnost, odlična memorija, tehnika, sviranje kao disanje i govorenje krase dečaka od koga još mnogo očekujemo.
U kasnim večernjim satima u sali Beogradske filharmonije prvi put smo na Bemusu imali priliku da slušamo solistički resital na harmonici, sve popularnijem instrumentu u našem vremenu, verovatno i zbog čestog korišćenja u latino muzici, posebno u kompozicijama Pjacole. Jedan od, danas u svetu, najvećih izvođača na ovom instrumentu, Teodoro Anceloti (Italija) demonstrirao nam je svoj pogled na umetnost koji nas je ostavio u nedoumici. Mogao je biti indisponiran ili, možda, nismo navikli na sviranje "sotto voce" zapadne škole koje se ogleda u blagom, ujednačenom i veoma malom dinamičkom dijapazonu čak i prilikom izvođenja kontrastnih komada Leoša Janačeka ("Na obrasloj i na zarasloj stazi"), takođe i Skarlatija i Hajdna (Sonate). Naše vreme bilo je prisutno u kompozicijama Đerđa Ligetija (Musica ricercata), koje je sam autor transkribovao za ovaj instrument i u opsežnoj Sekvenci 13 Lućana Beria.
Mladi umetnici koji osvajaju najveće svetske konkurse na ovom instrumentu, iz naše zemlje, daleko su robustniji, agresivniji i – izražajniji. Problem harmonike predstavlja nepostojanje originalne literature; međutim, da se ona u našem vremenu stvara svedočilo je i premijerno izvođenje uspavanke nazvane "Letnja noć" kompozitorke Mirjane Živković, dela koje uspešno pravi atmosferu spokoja i serenade.
Veče folklora, tradicionalno prisutno na svakom Bemusu, ovoga puta su ispunili članovi ansambla Vujičić sa pevačicom Martom Šebešćen. Oni već decenijama čuvaju od zaborava izvorne srpske narodne pesme i igre iz Sent Andreje i okoline. Bila je to dobra narodna svirka i dobra zabava.
Branka Radović
[objavljeno: 11.10.2006.]
