Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Jun.2018, 16:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Renesansa ili reminiscencija?

Simbolički na Vidovdan 28. juna otvara se Narodni muzej u Beogradu posle 15 godina rekonstrukcije. Da li će ovaj veliki događaj pokrenuti promenu odnosa prema muzejima, osnovnim institucijama kulturnog i istorijskog nasleđa?

Piše: Ivan Jovanović

Nasleđe i istoriografija jednog geografskog prostora najbolje se vide i percipiraju po broju i postavkama muzeja. Otkad su se, tokom italijanske renesanse, privatne plemićke kolekcije počele prikazivati plebsu, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << odnosno javnosti, a krajem 18. veka otvorili muzeji kakve ih znamo širom Evrope, kulturne institucije ovog tipa privlače pažnju ne samo ljubitelja umetnosti već i svakog ko želi da sazna više o svojoj zemlji, narodu i prostoru življenja. Uostalom, muzeji imaju i prosvetiteljsku ulogu jer pružaju informacije najmlađim pokolenjima o njihovoj istoriji.

Nažalost, 21. vek koji je redefinisao ulogu, strukturu i karaktere nacionalnih i muzeja uopšte, doveo je do potpuno retrogradnog stanja u Srbiji. Umesto da muzeji postanu nove, savremene multimedijalne kulturne institucije, oni se, usled dugogodišnjeg propadanja i zanemarivanja, zatvaraju i ulaze u kovitlac bezmalo višedecenijske rekonstrukcije. Građani i javnost su mahom bili ozlojeđeni, dok je svaki sledeći ministar kulture najavljivao skori završetak rekonstrukcije.

Foto: Beta / Milan Obradović

Nakon 15 godina Narodni muzej ponovo otvara svoja vrata posetiocima. Više od 400.000 najvrednijih artefakata, od praistorijskog do savremenog doba, biće ponovo izloženo i dostupno najbitnijima za život jednog muzeja – posetiocima.

Kako je tekla istorija Narodnog muzeja i kako je išla hronologija zatvaranja i rekonstrukcije? Ako pažljivo pogledamo i političku zaleđinu svega, verovatno je nećemo ni videti jer su tri različite vlade i neverovatnih osam ministara kulture ustoličeni od početka rekonstrukcije. Ali, vratimo se na logično mesto – istoriju Narodnog muzeja.

Foto: Beta / Milan Obradović

MUZEJ SERBSKI: Narodni muzej osnovan je 1844. ukazom ministra prosvete Jovana Sterije Popovića. Njegovim osnivanjem, tada pod imenom Muzej serbski, zvanično počinje istorija ove vrste institucija na našim prostorima. Muzej se selio godinama – prvobitno je bio u prostorijama Kapetan Mišinog zdanja (1863), pa je premešten u susedne dve zgrade koje su u Prvom svetskom ratu porušene, a zbirku su okupatori zaplenili i opljačkali. U međuratnom periodu nije dobio svoju zgradu već je za njegove potrebe zakupljena jedna privatna kuća u ulici Kneza Miloša 58, sve do 1935, kada je u zgradi Novog dvora otvoren Muzej kneza Pavla, nastao spajanjem Historijskog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Kad je Novi dvor adaptiran za potrebe Skupštine Srbije 1948, Muzej je prebačen u zgradu nekadašnje Berze na Studentskom trgu, a jednim delom u Konak kneginje Ljubice, gde je privremeno bio smešten Apelacioni sud. Prvi konkurs za zgradu Muzeja, planiranu da bude na Tašmajdanu, raspisan je naredne godine. Projekat je izradio arhitekta Miladin Prljević, ali odlukom Kominforma od ove ideje se odustalo, a Muzej je ponovo premešten, ovog puta u zgradu Hipotekarne banke na Trgu Republike, gde je zvanično zauzeo svoje centralno mesto, a banka iseljena. Prvu obnovu zgrade posle rata uradio je arhitekta Dobroslav Pavlović 1950. godine. Najveća rekonstrukcija objekta, ujedno i adaptacija za potrebe budućeg nacionalnog muzeja, izvršena je 1965/66. godine prema projektu arhitekata Aleksandra Deroka, Petra Anagnostija i Zorana Petrovića. Tada je obnovljena centralna kupola i izvršeno podizanje središnjeg trakta sa kancelarijama i radnim prostorima. Prilikom adaptacije prvobitna šalter-sala pretvorena je u Biblioteku, čime je glavni ulaz sa monumentalnim trokrakim stepeništem, ulaz sa Trga Republike, dobio interni karakter, a drugi iz Vasine ulice funkciju glavnog ulaza u Muzej, koji je vezan direktno sa šalter-salom. U funkcionalnom aranžmanu zgrada je dogradnjom doživela udvajanje prostora i komunikacija, dok je u oblikovnom smislu zadržala karakteristične elemente iz 1902, pa se u likovnom pogledu prihvata kao integralna celina. Unutrašnja dogradnja iz 1960-ih godina izvedena je tako da spolja nije vidljiva, a ne remeti unutrašnji tok muzejske postavke.

Srbija nije preterano kasnila za drugim državama što se tiče muzeologije, s obzirom na istorijske okolnosti, borbu za nezavisnost, svetske ratove i definisanje državnih granica. Ipak, ako pogledamo podatke, najveći broj muzeja nastaje u vreme SFRJ i socijalizma, kada se broj srpskih muzeja sa 20 povećava na 100.

REKONSTRUKCIJA: Odluka o rekonstrukciji doneta je 2002. i tada počinje igranka oko njenog početka i završetka. Godine 2004. potpisan je ugovor o izgradnji depoa i preseljenju eksponata, između Narodnog muzeja i austrijske kompanije Kunstrans. Kompanija završava gradnju depoa u Krnjači 2007, u koji zbirka Muzeja nikada nije preseljena zbog spora oko cene zakupa od 35.000 evra mesečno i zbog kvaliteta depoa i njegove upotrebljivosti, pošto Ministarstvo kulture, posle provere, proglašava objekat neadekvatnim zbog položaja na plavnom području. Spor i dalje traje, i to pred arbitražom u Vašingtonu, a odluka se očekuje uskoro, dok su poslednjih godina rađene nove analize depoa i, prema nekim navodima, ustanovljeno je da odgovara nameni.

Foto: Beta / Milan Obradović

Ni sa projektima rekonstrukcije situacija nije bila sjajna: Muzej je stavljen u sada već slavni Nacionalni investicioni plan napravljen na osnovu priliva sredstava od prodaje Mobtela Telenoru, ali odmah je bilo jasno da 25 do 30 miliona evra, koliko je trebalo da košta sanacija, nema. Zbog toga se odustalo od prvobitnog projekta Milana Rakočevića izabranog odlukom Upravnog odbora Muzeja 2004.

Zbog nemogućnosti da se prvi projekat realizuje, raspisan je konkurs i 2010. Izabran je projekat arhitekte Vladimira Lojanice, kojim je bilo predviđeno veliko stepenište na ulazu sa Trga Republike, te dogradnja četvrtog, dvostepenog nivoa planiranog za modernu umetnost, kao i zastakljenog prostora – kupole na vrhu zgrade. Ispod Trga Republike bio je predviđen poseban nivo za depo.

I od toga se odustalo i 2012. je odlučeno da se adaptiraju već postojeći kapaciteti po projektu Mašinoprojekta i idejnom rešenju arhitekte Zorana Jovanovića.

Datum otvaranja pomeran je nekoliko puta: prvo je najavljen za 2016, pa za kraj 2017. Fasada je završena 2015, ministar Tasovac je stavio i satove na Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti koji su odbrojavali do završetka obe rekonstrukcije. Satovi su odavno skinuti, a muzeji su završeni tek 2018. godine.

Foto: Beta / Milan Obradović

ŠTA NA KRAJU: Sanacija Narodnog muzeja oponaša sve što se dešava u Srbiji – nedostatak novca, nedostatak transparentnosti, manje ili više (ne)potrebne skandale i kašnjenje nedopustivo za bilo koju svetsku, a kamoli evropsku državu. Što se politike tiče, 28. juna ćemo sigurno prisustvovati festivalu samohvale, egoizma, narcisoidnosti i busanja u grudi po principu “mi smo otvorili, a oni su zatvorili”. Da li bi bilo drugačije ukoliko bi neko drugi bio na vlasti? Najverovatnije ne. Da li bi druge političke elite brže završile posao? Najverovatnije ne bi. U stvari, istorijat rekonstrukcije Narodnog muzeja, takav kakav jeste, nažalost, najbolje oslikava stanje u kojem se nalazi Srbija. Bilo kakav komentar je suvišan. Tačnije, jedan podatak nije – trećina studenata sigurno želi da ode iz Srbije. Bar će imati prilike da od tog magičnog Vidovdana pogledaju istoriju svoje rodne grude, možda i poslednji put. I to je nešto.

Foto: Beta / Milan Obradović

Nastavak na NoviMagazin.rs...