Izvor: Blic, 28.Okt.2011, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Relativizacija i diskontinuitet
U srpskoj je kulturi, kao uostalom i u srpskom društvu, sve neizvesno, osim dveju stvari: relativizacije svega postojećeg i postojanog diskontinuiteta. Jedno, zakonito, proizvodi drugo. Ako ne postoji mehanizam utvrđivanja vrednosti, onda je sve relativno.
Potpuno je, drugačije rečeno, svejedno da li nešto radite dobro ili loše. Nikakvog uticaja na bilo šta nema to što proizvodite vredna dela, što ona imaju uspeha, recimo, izvan matične sredine, što postoji opšte mnjenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o značaju i izvrsnosti; sve je to posve irelevantno: evaluacija ne postoji.
Kad je tome tako, onda nije čuditi se što je jedini kontinuitet - diskontinuitet. Neutvrđena vrednost ostavlja mogućnost da se uvek i iznova kreće od potpunog početka. U stvarima kulture diskontinuitet je opasan. Probali smo to, višekratno, znamo da je tako. To jest: znamo li?
Opasnost od diskontinuiteta najbolje se ogleda u društvenom (dakle, u našem obezdruštvljenom društvu, isključivo političkom) tretmanu kulture. Kada su vrednosti relativizovane (jer neutvrđene), kada se uvek kreće iznova, onda je polje mogućnosti za arbitrarnost i voluntarizam - dakle samovolju i njene posestrime, bahatost i obest - široko do nepreglednosti.
Ako neko ovde vidi mogućnost da se (i) kulturni život pretvori u kockarski stol stranačkog nadgornjavanja, predmet trgovine, stalnu mogućnost pregrupisavanja i potkusurivanja jeftinom valutom - u pravu je. Ono što je nekad bio ideološki sukob, danas je stvar demonstracije moći.
To što relativizacija svega postojećeg, baš kao i njena posledica, neprestani diskontinuitet, ukida mogućnost uspostavljanja društvenog dogovora, a samim tim i mogućnost društvenih promena - to nije briga onih koji pretenduju na vođstvo: njima nije potrebno društvo, dovoljni su im vojnici, partije i njihovi simpatizeri.
Kad politika stoji umesto društva, šta stoji umesto kulture? Njeno odsustvo.
