Izvor: Blic, 05.Jul.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem za neobuzdanog
Noć ga je donela. Beogradska kasna i pijana kad je neko na Senjaku pustio čudesnu, do tada nepoznata mešavina bluza, roka i psihodelije, pod nazivom „Light My Fire“. Posle je sve bilo srča. Noć je takođe bila 30. avgusta 1970. na ostrvu Vajt kada su mi slani stihovi klizili niz obraze uz pesme „Kad se muzika svrši“ i „Kraj“.
Okrenut leđima, Džim Morison se samo jednom osvrnuo prema publici. U tmini, između duge kose i velike brade, sevnule su oči. I sada, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao i desetak hiljada koji su bili u pravcu tog pogleda, verujem da je baš meni pevao: „Kraj, nikad ti ponovo neću pogledati u oči. Kraj je smehu i finim lažima, kraj noći u kojoj probasmo smrt. Kraj." Mladi Adonis sa prvih omota grupe Doors sve više je ličio na ugojenog raspusnika u dugom crnom mantilu. I pomisao: anđeo smrti! Okasnila liturgija u kojoj je mogao, prkosno i bogohulno, da ponovi: „otkazujem pretplatu na uskrsnuće".
U naše živote pre je stigao rokenrol nego udes, donoseći naivnu veru da smo suviše dobri kako bismo dozvolili smrti da ovlada našom kulturom. Ljubavlju predozirani bavili smo se mirom, ne primećujući kako između pesama umarširavaju legende, droge, alkohol i kob. Onda je kosač u tamnom od 3. jula '69. do 3. jula '71. navalio da seče naše božanstvene bezbožnike: Brajen Džons, Dženis Džoplin, Hendriks i Džim Morison. Četrdeset godina kasnije znam da Džim nije izmislio rokenrol, ali je uradio strašno mnogo da nas kroz njega zauvek prodrma, pomeri napred unoseći osećaj vremena.
Jednom sam, na Džimov rođendan, stajao pred kućom 17 u ulici Beatrij, mirnog Marea, i preživljavao subotu, 3. jul 1971. pitajući se gde počinje razlika između samoubistva i spore kapitulacije? Kako je i zašto šaman našeg pokolenja, sposoban da se intoksikuje, postane prvosveštenik transa i neonski lav, i kao takav preuzime mentalno putovanje kojim je znao da zanese celo pleme, izgoreo u želji da slavu rok zvezde zameni osećanjem pesnika?
Znajuči da je svet lakše uplašiti nego nasmejati, verujući u sudbu, posle Brajena Džonsa napisao je stih „Bodljikavo prase sa Satirovog lista skočilo je uvis u ilovaču", a po smrti Hendriksa i Dženis pajtašima za šankom izustio: „Pijete sa trećim!" Morisonov poslednji hazard odigrao se u Parizu, gradu u koji je upadljivo fizički i psihički iscrpljen došao sa željom da život nastavi isključivo kao poeta koji je suviše vremena protraćao u rok grupi. No, nije mu bilo suđeno da bude pesnik u gradu pesnika. Da se kocka one noći zaustavila na drugom mestu, Morison bi ovog jula imao 67.
Golog i mrtvog čoveka u kadi, stradalog od fiksa Marjane Fejtful, podmetnutog agenta ili žrtvu srčanog udara, videlo je nekoliko ljudi. Niko od američkih zvaničnika. Sahranjen je 7. jula ujutru pred pet svedoka i tri grobara. Supruga Pamela promrmljala je nešto što niko od prisutnih nije razumeo. Na sanduk je bačeno nekoliko cvetova. Tako je Morison iz nedovršene pesme krenuo u neku beskrajnu konačnost i zaglušujuču tišinu. Tek je 9. jula objavljena je zvanična vest o smrti. „Ti radije plačeš, ja radije letim." Prva Džimova bista na groblju Per Lašez napravljena je u Jugoslaviji. Na njenom čelu dugo će odolevati grafit: Mujo iz Mostara! Ukradena je 1990. i zamenjena pločom sa grčkom teksom „Kata ton daimona eavtou" koji neki čitaju „Božanstvenom duhu u njemu", a drugi „Sagoreo zbog svojih demona".
