Izvor: Glas javnosti, 16.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem za Srbiju
Smrt Srbije je na pomolu. Sadašnja ekipa na vlasti je grobar ove zemlje. Ali, to je i prirodan završetak agonije koja traje od „oktobarske revolucije“ (Koštunica), odnosno od državnog udara izvedenog 2000. godine
Leta gospodnjeg 2002. godine, negde u julu, autor ovih redaka je dao intervju Frankfurtskim vestima, čiji je naslov bio „Kalvarija Srba još nije počela“. U intervjuu, koji se može naći na Internetu, moja je malenkost iznela sledeće teze koje su bile već prisutne >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u mojoj knjizi „Demonization of Serbs“ (Ottanja, 2001, kod nas dva prevoda):
- Državnim udarom u oktobru 2000. godine, na vlast je, najvećim delom došla politička ekipa koja je na platnom spisku Zapada, prvenstveno Sjedinjenih Država;
- Po logici stvari, ova će marionetska vlast, po želji svojih naredbodavaca, ekonomski upropastiti Srbiju. Sve što je vredno rasprodaće u bescenje strancima, a zemljom će harati ucena „međunarodne zajednice“ te nezaposlenost i siromaštvo;
- Ova će nepatriotska ekipa dozvoliti raspad Jugoslavije/Srbije. Najpre će otići Crna Gora, zatim Kosmet, južni deo uže Srbije parlamentarno će potpasti pod vlast Albanaca, muslimani će dominirati Raškom, Vojvodina će dobiti visok stepen autonomije, a unutar nje će vojvođanski Mađari početi praviti probleme. U stvari, već ih prave pošto su se žalili Međunarodnom sudu u Strazburu da ih Srbi progone i to mnogo strašnije nego što su to radili sa Albancima! Biće samo pitanje vremena kada će spomenuta trusna područja, na mig „Velikog brata“ (SAD) tražiti otcepljenje na osnovu Povelje UN o „pravu naroda na samoopredeljenje“. Pri tom sam cinično dodao da, pošto u samom Beogradu ima oko 100.000 Albanaca, možda će i oni jednoga dana tražiti autonomiju, odnosno samostalnost.
Šest godina posle mog intervjua, istorija mi počinje davati za pravo. Svi znaju kolike sam napore, na spisateljskom planu, preduzimao da do ovog scenarija ne dođe o čemu svedoči nekoliko knjiga i oko dve stotine mojih članaka objavljenih u inostranstvu i na jugo-prostorima.
Đinđić nezgodan svedok
Ipak, pojedinci nove političke ekipe su bili istinske patriote. U prvom redu, radi se o Đinđiću koji je zasigurno bio najtalentovaniji srpski političar. Učinio je u početku dosta nečasnih stvari, ali kada je konačno „progledao“ i počeo insistirati na tome da se pitanje Kosmeta mora rešavati u Beogradu, a ne u Vašingtonu, i ubijen je; uzgred rečeno, pošto je bio vođa puča 2000. godine, smatran je krajnje nezgodnim svedokom.
Drugi patriota je Koštunica. Ali on nikada nije bio čovek od akcije, što bi se u Splitu reklo, bio je „mrtvo puhalo“. U više navrata je propustio da deluje energično, pa je, konačno, izgubio najveći deo svog ugleda. Primera radi, Koštunica je ove godine, umesto da raspusti Skupštinu, mogao formirati vladu s radikalima, za što je imao parlamentarnu većinu! Ili, kao predsednik vlade, raspolagao je dovoljnim policijskim snagama da, uz logističku i vojnu (u oružju) pomoć Rusije, zaposedne severni deo Kosmeta, kada je već bio toliko uporan u tvrdnji da je Kosmet sastavni deo Srbije; niko ne bi započeo treći svetski rat radi toga, a on bi ispao heroj. Po ko zna koji put nije se usudio da bude energičan. Prevario se i u proceni poslednjih izbora koje je izgubio i tako je, još jednom, doprineo srozavanju Srbije. „Psi-ratnici“ (službe za psihološko ratovanje) „novih gospodara sveta“ su Koštuničine nedostatke shvatili, videli su da on ne predstavlja nikakvu opasnost, pa se verovatno, iz tih razloga, njemu nije ništa desilo.
Toliko o istinskim patriotama „nove oktobarske revolucije“. Drugih nema. Pa iako su oni (samo) eliminisani, „međunarodna zajednica“ nema poverenja u svoje marionete koje su na vlasti u Srbiji. Proamerička parlamentarna većina koja se u ovom času stvorila, krhka je i ne uliva poverenje. Baza je Tadićev DS + G17 + Jovanović Čeda, a uz pomoć srpskih, antipatriotskih „nevladinih organizacija“ i većinskih poltronskih srpskih medija. Na to se nadovezuju Palma, bivši arkanovac i „socijalista“ Dačić koji ima oraha u džepu sa aferom „kofer“. Ali i bez te realne labilnosti, Amerikanci, koji su poveli novi hladni rat protiv Putinove Rusije, ne veruju Srbima za koje smatraju da su prirodni saveznici Rusa. Misle da se kad-tad njihova kvislinška većina (ili barem njen deo) može okrenuti Rusiji formirajući s radikalima (koji, ideološki, predstavljaju barem 40 odsto srpskog naroda) parlamentarnu većinu. I najverovatnije se u tome ne varaju. Zato je namera „međunarodne zajednice“ predvođene SAD da Srbiju razbiju u paramparčad.
Naravno, Amerikanci nisu glupi. Iako je ono što rade providno, to ima određene efekte. NJihova („lukava“) igra je jednostavna. Oni nude „ulazak u Evropu“ u zamenu za Kosovo. Drugim rečima, oni kažu: „Tadićeva koalicija na vlasti će, zaobilazno, defakto, prećutno priznati novonastalu „državu“ Kosovo, ali će zato, ta ista ekipa, za kompenzaciju, uvesti Srbiju u Evropu“.
Politika novih ultimatuma
Mora se priznati da je polovina Srba koji žive u severnom delu zemlje i koji se smatraju (slično kao u Italiji) ekonomski naprednijima, a kojima do Kosova uopšte nije stalo, tu ponudu krajnje ozbiljno shvatila dajući poverenje „žutima“ („tadićevcima“).
Ali Srbija, pa i ona bez Kosova, u Evropu neće uči. Kada implicitno bude priznala novostvorenu „državu“ Kosovo, počeće ucene. Prvo će na redu doći večita priča o Karadžiću i Mladiću. Pa ako se, nakon nekoliko godina to i završi, insistiraće se na ulasku u NATO, pa na različitim fazama eksplicitnog, pravnog, priznavanja Kosova. Istovremeno, manjine u Srbiji koje su zdušno (bile) uz Tadića koji radi sve što mu Amerikanci kažu, počeće sa svojim zahtevima sve višeg stepena autonomije. Zapad će ih podržavati „u ime demokratije“ i tako nastaviti sa ucenama.
Eto, što je budućnost Srbije: da se pod „humanitarnim pritiscima“ demokratske „međunarodne zajednice“ rasparčava i da neki njeni parčići uđu u Evropu. Prava kalvarija srpskog naroda je na svom početku i zasada joj se ne vidi kraj. Ovoj zemlji je očito potrebna nova „oktobarska revolucija“. Međutim, Lenjin je jednom rekao da su za revoluciju potrebni revolucionarni vođa, revolucionarna partija i revolucionarni program, a Srbija, u ovom času, nema ništa od toga. Ali, kako pravo uništenje Srbije bude uzimalo sve više maha i kako patnja srpskog naroda bude prešla svaki prag tolerancije, svi neophodni uslovi za novu, demokratsku i jedinstvenu Srbiju će se zasigurno roditi iz ove kaljuge dominirane sadašnjom političkom, intelektualnom i medijskom prostitucijom i izdajom vlastitog naroda i zemlje.
DA! Otprilike je tako!
Jedino što nije uzeto u obzir šta će proizvedena događanja proizvesti u Evropi i....
Belgija!Baskija!Osetija!Kurdistan!Kipar.......!
Za Điniđića, Koštunicu si baš u pravu!k'o da sam ja pis'o!
Alal vera za tekst!
Ovaj tekst samo potvrdjuje da proricanje buducnosti nije nikakva muka ljudima koji poznaju istoriju i sadasnjost.Sve je ovo kristalno tacno. Nasa nesreca je i duboka i visoka.Kada bog hoce da ubije covjeka prvo mu oduzme svijest. Gdje je svijest moga naroda- u nekakvoj Evropi. Vrana je uradila svoj posao.Slijepce vode zedne preko vode.U paklu nema stepenica. Najlakse ga podnose oni koji i ne znaju da su u paklu.
Kakva radikalska baljezgarija i to u potpisu od grupe autora. Sta je tu vizionarsko? Umarajuce, vec vidjeno, sto puta ispricano... a tek resenje - "samo ti draga pricaj sad cu ja doci"
