Izvor: Vesti-online.com, 15.Jun.2015, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekvijem za Evropu
Na još čitavim prozorima, na stablima drveća, desetine, možda i stotine smrtovnica - cela jedna smotra mrtvih ljudi koji su jednog nedavnog, zimskog jutra zatečeni, mnogi oguljene kože, na improvizovanim vešalima svuda unaokolo...
Prošlog decembra ovo mesto bile su okupirale muslimanske snage. Deca, odrasli, starci - sve je to stavljeno pred cevi, pod noževe, pod sekire, poneki nabijani na kolac: užasan masakr koji se odigravao gde god se našao živ čovek - u kućama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << crkvama, bolnicama, školama... Samo na ovom groblju gde se trenutno nalazim, najvećem u Bosni, pokopano je hiljadu i trista Srba... Napustio sam Bratunac u ponoć. Jedva nekoliko stotina metara dalje, na drugoj obali Drine, nazirala se u mraku Srbija. Nestvarno mirna....
Ovo lično svedočanstvo ostavio je, u knjizi "Rekvijem za Evropu", američki reporter, Danijel Šefer, 1993. godine.
A samo godinu dana posle, mislimanske snage iz Srebrenice napadaju Ratkovicu i nekoliko drugih srpskih sela u Podrinju. Vodi ih, još jednom, kao i na Bratunac, Naser Orić, komandant Osme grupe Drugog korpusa Armije BiH. Uz njega je i njegov zamenik, Zulfo Tursunović. Kreće ubijanje, pljačka i paljevina. Prvog ubijaju, Marjana Pavlovića.
Zatim, Milutina Rankića, Borka Milanovića, Vinka Maksimovića, Radoslava Đurića, Živana Prodanovića, Stanimira Stanojevića, Obrena Bogićevića, Radenka Stanojevića, Zoru Prodanović, Ranka Rankića,Vidoja Rakića i Dragomira Maksimovića - trinaest ljudi. Od tih trinaest većini su odsečene glave, tela spaljena - nekima još dok su pokazivali znake života.
Osladilo se Naseru i Zulfi. Dva dana kasnije evo ih u Vranješeviću i Ruljevici. Ugledavši ih kako dolaze, seljani brže preko Drine, pa Naser i Zulfo nemaju koga pod nož, nego - šta bi drugo - "samo" pale 25 kuća.
Petog oktobra 1992. Naser predvodi još jednu kaznenu ekspediciju iz Srebrenice. Napadaju deset srpskih sela u oblasti Fakovića, u opštini Bratunac. Ubijaju 27 Srba zatečnih u radu na poljima. Milovana Đokića spaljuju živog. Tupim predmetom razbijaju lobanju Radovanu Đokiću. Sretenu Đokiću odsecaju glavu. Ljubu Nikolića spaljuju na lomači od kukuruzovine.... Spaljuju sve do poslednje kuće u Fakovićima i crkvu...
Lep učinak. Pa, Alija Izetbegović, proizvodi Orića u čin Brigadira. Odlikuje ga najvišim vojnim odlikovanjem Armije BiH "Zlatnim ljiljanom" i nagrađuje - da mu se nađe - sa 500 nemačkih maraka.
Kompletan dosije o podrinskim zločinima Nasera Orića dostavljen je još 1997. godine haškom tužilaštvu - imena žrtava, počinioci zločina, datumi, mesta zločina, lična svedočenja neposrednih svedoka, foto snimci...
Pojela maca. Apelaciono veće Suda oslobađa Orića svake krivice. Priznaje se u odluci da su se u Podrinju "dogodili zločini i nad Srbima", ali da za individualne krivice "nema dovoljno dokaza". Mrtvi ne govore; nijedan grob u Bratuncu nema identifikovanog vinovnika; svedocima, pa čak i Hrvatu, Draženu Erdemovicu koji je pričao kako je patološki ubijao Srbe, ne veruje se. Mitologija o osam hiljada muslimanskih žrtava u Srebrenici mora da živi i traje...
Prošle sedmice, dvadeset godina posle pada Srebrenice u Mladićeve ruke, Naser Orić - oslobođen čak i famozne "komandne odgovornosti" , krenuo u Ženevu (?!) na obeležavanje Srebrenice. Tamo ga, po srpskoj poternici, hapse švajcarske vlasti. Mora da je u pitanju neka greška; vrana vrani oči ne vadi; neki mamurni švajcarski policajac mora da je nepažnjom izvukao iz fioke prašnjivu srpsku poternicu. Napravio čovek zbrku Švajcarcima u Ženevi, a u Beogradu nevolju Aleksandru Velikom koji se - ako se sećate - već izvinio za onih mitoloških osam hiljada. Baš nezgodno. Ako Švajcarci puste Orića - kajaće se; ako apostoli svesrpske krivice iz Beograda zatraže ekstradiciju - kajaće se. Pitijska dilema. Muka živa. A pobijenih Srba na groblju u Bratuncu - hiljadu i trista.
Nastavak na Vesti-online.com...
