Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 22:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekonstrukcija
Problem nije u vladi, nego u srpskoj političkoj eliti i načinu na koji ona opstaje na vlasti ili se bori za nju
Reč iz naslova je ozbiljna. Obično sledi posle rata ili nekog velikog neuspeha – jedno ne isključuje drugo. Rekonstrukcija predstavlja priznanje da je nešto uništeno ili da nije dobro (pa da ga treba uništiti) i da se potom sačini nešto novo, bolje i, valjda, uspešnije.
Privodi se kraju rekonstrukcija Vlade Srbije i već se polako naziru obrisi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nove vlade u kojoj će, manje-više, sve biti isto. Neki će da odu, neki će da dođu, ali se ništa bitno neće promeniti. Problem nije u vladi, nego u srpskoj političkoj eliti i načinu na koji ona opstaje na vlasti ili se bori za nju. Sledeći isključivo sopstvene (lične) interese, vodeći računa o dobrobiti onih interesnih grupa koje je podržavaju i u potpunosti zanemarujući opšte interese zemlje.
Osnovni opšti interes Srbije je bogata zemlja, što znači održivi privredni rast, koga niti ima, niti će ga biti. A nema ga zbog toga što domaća politička elita, ne samo da nije stvorila preduslove za takav privredni rast nego direktno sprečava da se to dogodi. Da razjasnim, privredni rast se zasniva na milionima odluka miliona ljudi da štede, da investiraju, da se upuštaju u poslovne poduhvate, da snose rizik i prisvajaju prinose. Radi se o ogromnom broju međusobno nepovezanih odluka. A kada se takve odluke donose, bitno je da poslovni rizici budu što manji. Što se komercijalnih rizika tiče, od njih i ne treba štititi poslovne ljude – to su rizici od konkurencije i njenog poslovnog ponašanja. Upravo oni stvaraju podsticaje za efikasnost svakog preduzetnika. Ali ih treba štititi od regulatornih rizika – rizika koji stvara država koja traži, daje, dozvoljava, zabranjuje, iznuđuje, osigurava, oporezuje, subvencioniše, investira, prodaje i kupuje. Koja je, ukratko, gospodar (privrednog) života i smrti.
A kako doći do održivog rasta srpske privrede? Evo samo nekoliko osnovnih elemenata.
Eliminacija fiskalnog deficita. Kada bi se danas krenulo sa ozbiljnim zahvatima na smanjenju fiskalnog deficita, i to na osnovu dugoročnog plana, stabilizacija državnog duga mogla bi se očekivati tek 2018. godine, ne pre. Da ne bude zabune – pod uslovom da se danas počne sa ovim ozbiljnim poslom. Fiskalni deficit se smanjuje i konačno eliminiše smanjenjem javnih rashoda – reformom javnog sektora. A to znači reformu državnih i javnih preduzeća, zatvaranje prvih i temeljito restrukturiranje i privatizaciju drugih, reformu penzionog sistema koji, za datu demografiju, stvara isuviše mnogo penzionera i isuviše veliku masu penzija, reformu zdravstvenog sistema koja još uvek nije počela, reformu obrazovnog sistema itd. I svi oni koji su zaposleni u javnom sektoru (i oni u visokom obrazovanju) treba da teret prilagođavanja podele sa drugima.
Unapređenje poslovnog okruženja, što znači da se eliminišu ili bar pojednostave sve procedure iz kojih mnogi iz državne administracije i pripadajućih delatnosti vuku debele rente, izrađujući različite planove (na primer, urbanističke), izdajući dozvole, na osnovu pregleda i uvida, da bi sve bilo u skladu s propisima. Ni zemlje sa više ovako detaljnih urbanističkih propisa i dokumenata, ni većeg urbanističkog haosa! A mnogi bi ostali bez unosnog posla ukoliko bi se stvari tu promenile.
Reforma tržišta radne snage koja će umanjiti belomedvedsku zaštitu zaposlenih, a koja je upravo dovela do ovakvog broja nezaposlenih. U uslovima u kojima zaposleni ne može da se otpusti bez komplikovane procedure, ogromnih otpremnina, suđenja sa unapred poznatim ishodom (vraćanje na posao uz obavezu nadoknade celokupne propuštene plate), ni poslodavci neće da zapošljavaju ljude.
Konačno, napuštanje koncepcije da se Srbijom upravlja kao preduzećem. Sada kada ih slušam da im je glavna briga ekonomija („pod ekonomijom podrazumevamo pre svega privredu“, što reče jedan od njih), mislim da je bolje da se vrate na datum.
I ukoliko se sve ovo uradi (javne finansije, javni sektor, poslovno okruženje, tržište radne snage, prestanak direktorisanja) u najkraćem mogućem roku, uz nepokolebljivu rešenost vlasti da se odrekne svih svojih privilegija i da oduzme rente svojoj političkoj bazi zaposlenoj u javnom sektoru, kada možemo očekivati održivi privredni rast uz znatne njegove stope? Ne pre 2020. godine. Rezultati ovakvih zaista hrabrih političkih odluka, ne onih na priznavanju Kosova pod pritiskom, neizostavno kasne; takvi su uzročno-posledični mehanizmi – deluju sa docnjom. Svaka godina zakašnjenja donosi još veću docnju.
Da li će pomak na tom planu da se dogodi, procenite sami. A rekonstrukcija? Koja rekonstrukcija?
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 31.07.2013.
