Izvor: Blic, 09.Apr.2010, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reklama(ma)
Poznajem jednog trogodišnjaka koji voli da sluša priče o Lazi, onom Zmajevom Lazi, materinoj mazi. Priče su izmišljene, a u njima Laza pravi razne nepodopštine, što malog slušaoca dovodi do ushićenja. Taj mladi čovek, međutim, rado sluša i priče o Miloradu, takođe posve imaginarnom karakteru, vrlo dobrom dečaku. Kada svojim roditeljima zada priču o Miloradu, očekuje se pripovest o finom i poslušnom detetu.
Jednom je, da kupi vreme dok smisli neku avanturu dobrog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dečaka, trogodišnjakova mama počela ono uobičajeno - „bio jednom jedan jako dobar dečak i zvao se Milorad", ali ju je mali uživalac priča odmah prekinuo uzvikom - „Neeeee, mama, tooo, to je reklamaaa!".
Trogodišnji mladić razumeo je suštinu prevare: reklama ne služi suštini, ona je foršpan, najava, poticanje na konzumaciju, lučenje pljuvačke. Tražio je sadržaj. Reklama nije sadržaj, nego njegov surogat. To znaju i Bodrijar i mali uživalac priča.
Kad to znamo, onda znamo i sve ostalo: reklama nije umetničko delo, niti to ikada može postati. Svaki ozbiljan advertajzing stručnjak zna da je reklama sofisticirana podmetačina. Ako proizvod ne valja, onda je reč o prevari.
Kada joj je, pak, cilj da promoviše umetničko delo, reklama potpada pod dodatni kriterijum, ukus. Neukusna reklama za sportsku odeću i obuću u kojoj se slavni preljubnik tužno zagleda u kameru, a čuje se glas njegovog pokojnog oca koji mu postavlja temeljna moralna pitanja, može biti neukusna - dovoljno je ne pristati na nju, i kupiti „adidaske". Ali, reklamiranje umetničkog dela na agresivan i neukusan način, i posredno i neposredno dovodi u pitanje i sam proizvod, nameće mu druge kriterijume, krupnije povećalo, pojačanu pažnju.
Uspeh se pravi, to da. A ukus se stiče. Ostalo je reklamaaaaaaa.
