Izvor: Danas, 12.Jan.2016, 20:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reka uspomena
Nije, ljudi moji, ova godina počela dobro. Nema dana bez eksplozije neke bombe, nekog lančanog sudara, masovna ubistava i samoubistava da i ne pominjem, a i Dejvid Bouvi poteže pa umre, o čemu će vas, pretpostavljam, detaljnije izvestiti Panović, da mu ne uzimam ljeb iz usta, jer znamo da je u svetu rokerskih nekrologa Panović ono što je Bećković u svetu velikosrpskih pogrebnih rituala. Računa se da nisi ni umro ako ti Matija ne održi posmrtnu govoranciju. I pročaja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Ipak ću ostati na terenu roka, budući da - koliko sam video ovlaš prelistavajući štampu - nema ni političkog ni kulturnog događaja vrednog pomena; nemam danas stomak za teške teme, pa sam rešio da se, kako se to kaže, osvrnem na istoriju pop muzike u Užicu, u kojoj sam, vaktile, i ja bio istorijska ličnost. Moj drug Kovač, dugogodišnji disk-džokej u Domu omladine, svojevremeno je napisao i knjigu na tu temu, a ja sam ga - kad je knjiga izašla - pitao koliko ima strana, pa sam se, kad sam čuo da ima preko dvesta, zdravo uzibretio i rekao; Gago, čoveče, bilo je dosta i dvadeset. Nije Kovaču bilo pravo. Nije ni meni. Šta da se radi. Historia est magistra vitae.
Mislim da sam vam već pričao o teškom kompleksu koji su naši večiti konkurenti, Čačani, davnih godina nabili nama Užičanima. Behu u Čačku Bele strele, beše Točak, a u Užicu, ruku na srce, ništa vredno (šireg) pomena. Što ne znači da rok scena nije bila živahna. O, i te kako je bila, ali ne na binama i po svirkama, nego u čuvenom Domu JNA. Tu su užički muzikanti - uključujući i mene - sedeli od zore do fajronta, pili (polu)mlako pivo (valjda je tako bilo po PS-u) i kovali planove ako ne o svetskoj, a ono bar o jugoslovenskoj slavi. Nije da tu nije bilo dobrih ideja - bilo je čak i sjajnih - i nije da tu niko nije znao da svira, problem je bio u tome - naslućujete valjda - što niko nije SVIRAO, nego su svi sedeli u Domu JNA i kovali planove o svetskoj - ili bar ex-YU - slavi. Does this ring the bell, u širem smislu. A?
Posle sam se - blagovremeno, čini mi se - odao pisanju, što opet ne znači da sam dibidus digao ruke od muziciranja. Tamo negde, devedeset devete ako dobro pamtim, moj dobri rahmetli ahbab, Samir Sadiković, suosnivač Društva balijsko kaurskog prijateljstva, i moja malenkost donesosmo odluku da formiramo i istoimeni bend.Pošto u Prijepolju nije bilo Doma JNA - ili bar mi nismo znali da ga ima - prilegli smo na posao, našli neke gitarice i pojačala, napravili petnaestak pesama i - šta? Kad je trebalo da to, kako se to kaže, finalizujemo, pa da odemo u neki studio, nestade entuzijazma. Vrućina, Džone, ajmo, more ne pivo. Ma jašta, ajmo. I tako široj javnosti zauvek ostade nepoznata udarna pesma sa A strane koja počinje ovako: Džihad, džihad, četir noge, sve četiri krute, mi idemo, mi idemo na Kaure ljute.
