Izvor: Politika, 06.Nov.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reindustrijalizacija: tri procesa
U pitanju je put od „milion vezanih koraka”. Glavni problem je deindustrijalizacija i njena najkrupnija posledica: nizak nivo privrednih aktivnosti
Za razliku od drugih tranzicionih ekonomija koje su u proseku izašle iz tranzicije 2004. i otpočele proces dostizanja razvijenih privreda Evrope, Srbija je još u tranzicionoj recesiji. Bivše tranzicione privrede danas imaju BDP u proseku za preko 40 odsto veći u odnosu na 1989, a Srbija za 30 odsto manji.
Uvid u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kretanja makroekonomskih indikatora za poslednjih deset godina ne daje nadu da će Srbija ubrzo izaći iz tranzicione recesije. I pored nekih znakova poboljšanja, privreda je i dalje nemoćna i prilično raštimovana. Razlog je delovanje tzv. strukturnih neravnoteža iz devedesetih koje nisu anulirane reformama posle 2000. godine. Strukturne neravnoteže (nizak nivo privrednih aktivnosti, inflatorni pritisak, dispariteti cena, precenjen devizni kurs, dvocifrena cena kapitala i bankocentričan finansijski sistem) takvog su karaktera da vode Srbiju na neželjenu putanju regresije. Takođe, indikatori ranjivosti za prvu polovinu 2013. rečito govore da Srbija nema rezerve za odgovor na stres-faktore koje nosi globalna ekonomska kriza iz 2008. Pet godina od njenog otpočinjanja, Srbija je izgubila tri odsto BDP. Privreda zaostaje za glavnim konkurentima. Zbog poslednje rekonstrukcije vlade, koja je dugo trajala, odloženo je rešavanje nekih urgentnih problema, a rekonstruisanavlada se suočila i s novim realnostima koje su, nažalost, gore od onoga što se očekivalo. U stanju nove mini-krize mere štednje koje je nedavno lansirala vlada bile su neminovne.
Mere štednje u krizi znače: raditi više i zarađivati manje. Mere štednje nemaju samo ekonomske posledice već i političke. U vezi s tim kontradiktorni su stavovi koalicionih partnera. Na jednoj strani, polazi se od političke platforme da je država sidro socijalne zaštite. Na drugoj strani, postoji orijentacija prema strukturnim reformama nezavisno od socijalnih posledica. Uzastopni dupli deficiti (računa tekućih plaćanja i budžeta) rečito govore da nije izvodljiva država blagostanja i zdrav ekonomski rast. Međutim, realni interesi (penzioneri i nezaposlena deca penzionera koja žive od njihovih primanja) radikalne reforme čine politički teško sprovodivim. Neki ekonomisti zato procenjuju da ideološka razmimoilaženja koalicionih partnera i održavanje političke stabilnosti zapravo vode Srbiju u bankrot.
Reforme ne znače lake i izolovane odgovore na narasle probleme. Reforme zahtevaju preciznu dijagnozu, sistematičan pristup u otklanjanju osnovnog problema i poštovanje pravila ekonomske struke pri definisanju odgovarajućih mera. U pitanju je put od „milion vezanih koraka”. Glavni problem je deindustrijalizacija i njena najkrupnija posledica: nizak nivo privrednih aktivnosti.
Reindustrijalizacija je jedna od mogućih vizija sprovođenja strukturnih reformi. Ona obuhvata tri procesa: finansijsku konsolidaciju, porast privrednih aktivnosti i industrijski razvoj. Cilj reindustrijalizacije je rast proizvodnje razmenljivih proizvoda i stvaranje pretpostavki za održiv razvoj. To drugim rečima znači rast proizvodnje koja supstituiše uvoz i povećava izvoz.
Reindustrijalizacija zahteva i radikalan zaokret u vođenju ekonomske politike tako da primarni značaj dobijaju industrijske politike dok se one makroekonomske (monetarna i fiskalna, pre svega) pojavljuju kao „podmazivači” industrijskih politika funkcionišući pomoću tzv. automatskih stabilizatora. Na primer, automatski stabilizator u monetarnoj politici je devizni kurs, koji treba da bude usklađen s paritetom kupovne moći domaće valute.
Industrijske politike se formulišu za prioritetne sektore. U prioritetne sektore spadaju grane koje imaju komparativne prednosti i grane s konkurentskim prednostima. Grane s komparativnim prednostima jesu one koje imaju tržište, obilje resursa, raspoložive izvore finansiranja i položajnu rentu u smislu blizine nabavnog i prodajnog tržišta. U slučaju Srbije grane s komparativnim prednostima su: energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, proizvodnja mleka, rudarstvo i metalurgija, infrastruktura, transport i logistika, informacione i komunikacione tehnologije i turizam. Ekspanzija proizvodnje u ovim sektorima treba da dovede do porasta privrednih aktivnosti, uspostavljanja fiskalne stabilnosti kao i do kupovine vremena pre nego što dođe do novog industrijskog razvoja zasnovanog na novim tehnološkim platformama.
Grane s konkurentskim prednostima značajnije utiču na ekonomski razvoj pošto, bazirajući se na novim tehnologijama, ostvaruju veći stepen dodate vrednosti. Srbija u ovom trenutku može da radi, pre svega, na ekspanziji proizvodnje u granama s komparativnim prednostima. Međutim, to ne znači predaju kada su u pitanju nove tehnološke platforme. S njima se mora početi danas da bi dale rezultate u dugom roku. U slučaju Srbije, grane s konkurentskim prednostima jesu: obrada metala, industrija transportnih sredstava, bazna i fina hemija, poljoprivredne mašine, vojna industrija, građevinarstvo i medicina, koja produžava i poboljšava život stanovništva koje, inače, tendencijski stari.
Član radne grupe za reindustrijalizaciju Nacionalnog saveta za privredni oporavak, profesor Ekonomskog fakulteta UB
Sutra: Srbija treba da se vrati modelu industrijske ekonomije
Dragan Đuričin
objavljeno: 06.11.2013.
