Izvor: Blic, 30.Maj.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Regruti i profesionalci
U jugoslovenskom Ustavu je stajalo nešto kako je odbrana zemlje najviše pravo i obaveza svakog pojedinca. Nama, koji smo sedamdesetih godina prošlog stoleća gulili svoje vojne rokove, to je zvučalo prilično smešno. U vojsku se moralo ići, zatvor je bio druga alternativa. I nije postojalo ništa nalik prigovoru savesti, adventisti su se uredno odazivali pozivima, potom odbijali da uzmu oružje i disciplinovano odlazili u zatvor.
Trebalo je solidno poznavati istoriju da bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se shvatilo poreklo i izvor priče o pravima i obavezama. U srednjovekovnoj Evropi učešće u ratovima je, uistinu, bila privilegija koja je pripadala samo jednoj klasi. Samo su plemići smeli da nose oružje. Samo posedovanje oružja kod seljaka je predstavljalo vid pobune.
Tu je i poreklo one danas zbunjujuće i kontroverzne američke priče o pravu građanina SAD na oružje. Pre neko stoleće, kada se o tome odlučivalo, takva odrednica je značila da svaki – hm, svaki, SAD su bile robovlasnička zemlja – građanin SAD ima ono pravo koje, u tada aristokratskoj Evropi, ima samo plemić.
Nekako u isto vreme u Francuskoj je prvi put primenjena masovna mobilizacija koja je bila osnov uspeha i vojske francuske revolucije i Napoleona. U Engleskoj se tada o mobilizaciji raspravljalo i Velington je, kasniji pobednik nad Napoleonom, rekao da bi radije video Napoleona u Londonu nego milion prostih Engleza sa oružjem. Nije bio sasvim siguran protiv koga bi oni isto oružje upotrebili.
Sličan strah je postojao i u Rusiji koja se, pritisnuta Napoleonovim napadom, odlučila na masovnu mobilizaciju. Tada se pokazao neopravdanim, kao što će se, stoleće kasnije, pokazati i te kako utemeljenim.
U jednom trenutku je, dakle, pravo na ratovanje i oružje uistinu doživljavano kao demokratsko pravo. Ali su vrlo brzo mnogi regruti sebe počeli doživljavati ne kao ponosne vitezove, već kao "topovsko meso” poslato, protiv svoje volje, u surovu pogibiju. Uprkos svim pričama o "naoružanom narodu” vojska je suštinski ostajala profesionalnom – oficirski kadar, njen nukleus, ostao je profesionalan.
Tehnološki razvoj je sve više vodio zaključku da su bolje manje a dobro obučene i opremljene vojske nego mase nespretnih, makar i oduševljenih regruta. Bilo da su u pitanju profesionalni vojnici, bilo avganistanski talibani, vojnici od rođenja koji brzo uče da koriste laptopove.
Tako se priča vojne, ratničke organizacije još jednom menja. Ne verujem da je ova promena i konačna.
Jer ne verujem da će se ljudi brzo odreći oružja. A ono postoji zato da se upotrebi, protiv drugih ljudi, prevashodno.
