Izvor: Politika, 15.Nov.2012, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Regionalna (ne)pravda
Suđenja po matrici „naši” i „njihovi” vraćaju nas u vreme ratnih politika i „patriotskog sudovanja”
Proteklih dana, sticajem čudnih okolnosti, pojavile su se dve presude koje su privukle pažnju javnosti. Prvo je Županijski sud u Zagrebu petorici optuženih za krivična dela ratnog zločinaprotiv civilnog stanovništva (slučaj Klarić i dr.), izvršenog prema srpskim civilima i pripadnicima bivše JNA u logoru Kerestinac, izrekao kazne zatvora od jedne do tri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine. Nekoliko dana kasnijeApelacioni sud Srbije je jednom od osuđenih za isto krivično delo (zlostavljanje civila u logoru Ekonomija) povećao kaznu zatvora sa 15 na 20 godina.
Osim istovrsnosti krivičnog dela i gotovo identičnih radnji izvršenja, zajedničko obeležje srpskog i hrvatskog sudskog slučaja jeste činjenica da su pred sudom u Beogradu počinioci zločina bili Srbi, a pred sudom u Zagrebu Hrvati.
Ponukan kontroverzama kaznene politike u susednim državama, autor ovih redova je napravio kratku analizu prakse Odjela za ratne zločine Suda BiH. Slika koju je dobio na krajnje ogoljen način otvara pitanje regionalne pravde i politika procesuiranja ratnih zločina. Sud BiH je za isto krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, sa gotovo istim radnjama izvršenja, takođe izricao različite kazne. Dvojici braće (predmet br. X.KR-05/107) izrekao je kazne zatvora od jedanaesti desetgodina za „premlaćivanje grupe civila bošnjačke nacionalnosti”, da bi u drugom predmetu, za isto krivično delo (fizičko i psihičko zlostavljanje civila i zarobljenih vojnika hrvatske nacionalnosti) (predmet br. S1 1 K 003429 12) izrečenu kaznu zatvora od jedanaestgodina smanjio na trigodine. Zanimljivo je da je isti sudija učestvovao u sudskim većima u oba predmeta! Jedina razlika u ova dva slučaja jeste činjenica da su u prvom predmetu optuženi Srbi, a u drugom Bošnjak.
Presudu Županijskog suda u Zagrebu i presudu Apelacionog odeljenja Suda BiH čvrsto povezuje identična pravna argumentacija za ublažavanje izrečenih kazni. Županijski sud u Zagrebu optuženim uzima za olakšavajuće okolnosti činjenicu da su „učestvovali u odbrambenom ratu”, a Apelaciono odeljenje Suda BiH kao posebno olakšavajuću okolnost nalazi „širi kontekst inkriminisanih događaja”, odnosno činjenicu da su zločini predstavljali reagovanje na prethodno „pronalaženje tijela ubijenih Bošnjaka”. Drugačije rečeno, zločineiz osvete bi, premaizraženom stanovištu suda, trebalotretirati kao privilegovano krivično delo ratnog zločina!
Dodatnu konfuziju u praksu Suda BiH unosi činjenica da postojerazličita tumačenja u pogledu vremenskog važenja krivičnog zakona. Naime, Sud BiH u suđenjima za ratne zločine primenjuje krivični zakon koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela (donesen 2003. godine!) i koji je teži za počinioce jer predviđa kazne zatvora do 45 godina. Međutim, ni u takvom tumačenju Sud BiH nije konzistentan. U nekoliko slučajeva primenjen je Krivični zakon SFRJ kao blaži za učinioca, i to samo u slučajevima ublažavanja kazne. Kada je optuženimatrebalo izreći kazne zatvora preko 20 godina, sud je primenjivao Krivični zakon BiH. Laički posmatrano, visina kazne određivala je primenu krivičnog zakona! Da stvar bude apsurdnija, za razliku od Suda BiH, u oba be-haentiteta sudovi na krivična dela ratnih zločina primenjuju krivični zakon bivše SFRJ, kao zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i koji je istovremeno blaži za počinioce.
Drastične razlike u visinama kazni su teško razumljiv pravosudni fenomen za obične smrtnike. Kakav to odnos prema ratnim zločinima imaju nacionalna pravosuđa, kako se kao društva odnosimo prema žrtvama i kako se ostvaruju ciljevi i svrha kažnjavanja za ovu vrstu krivičnih dela?Za svakog ko se dobronamerno upusti u analizu sudske prakse u regionu postaviće pitanje kakve su nacionalne strategije procesuiranja krivičnih dela ratnih zločina i kakve nam se to nude kaznene politike. Nije teško pretpostaviti eho ovakvih presuda u javnosti i opasnost njihovog mogućeg političkog čitanja.
Zabrinjavajuće je kada sudija u optuženom vidi borca na braniku domovine, a ne vinovnika teškog zločina protiv čovečnosti. Suđenja po matrici „naši” i „njihovi” vraćajunas u vreme ratnih politika i „patriotskog sudovanja”.
Branko Perić*
*Sudija Suda BiH
objavljeno: 15.11.2012.
