Izvor: Blic, 13.Maj.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Regionalizacija Srbije
Kad govorite o decentralizaciji i regionalizaciji Srbije, rizikujete da vam demagozi odmah nalepe etiketu separatiste, razbijača jedinstva, izdajnika nečega i nekoga. To je razumljivo jer u ovoj zemlji možete da se pozovete na razne tradicije, ali kad je u pitanju regionalizacija, tu tradicija jednostavno ne postoji. Oduvek je bila prirodna tendencija vlasti u Beogradu za što većom centralizacijom moći i odgovornosti.
Završena je javna rasprava o Zakonu o regionalnom razvoju, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predviđa uvođenje sedam ekonomskih regiona određenih prema evropskim NUTS i1i NUTS 2 standardima. Dalje od toga se nije moglo jer sadašnji ustav nigde ne pominje regione, već samo ravnomerni regionalni razvoj. Već sam u jednoj partijskoj novini zvučnog imena pročitala prikaz tog zakona kao „razbijača Srbije”. To je posledica ne samo duge istorije centralizma u Srbiji već i straha od onoga što Srbija treba da postane: moderna evropska, decentralizovana i deetatizovana država.
Zajedno sa Statutom Vojvodine, ovaj zakon predstavlja samo prvi, ali ne i dovoljan korak ka decentralizaciji Srbije. Pošto se decentralizacija smatra isključivo političkim pitanjem, rešenje moraju da ponude političari. Trenutna politička elita u Srbiji (i vlast i opozicija) zazire od ove teme, jer bi to značilo korenitu političku, ekonomsku, socijalnu, kulturnu i svaku drugu reformu sistema. Spremnosti da se to uradi ima malo, a otpora promenama i previše.
Moja stranka G17 plus zalaže se za suštinsku decentralizaciju u Srbiji, a to znači: sve što može da se reši na nivou kvarta, ne treba prenositi na mesnu zajednicu, sve što može u opštini, ne treba na region, što može u regionu, ne treba prenositi na republiku. Ako ni zbog čega drugog, ali stvarno nije normalno da Srbija bude jedina zemlja u kojoj se teritorija između Vojvodine i Kosova i Metohije zove ostatak ili, što je češće, ostaje bez imena!
