Izvor: Politika, 04.Maj.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reforme Margaret Tačer nisu moguće u Srbiji
Glavni uzrok krize u Srbiji jeste loše upravljanje javnim sektorom koje traje duže od 20 godina. – Srpski budžet na ivici bankrota verovatno je glavni pokretač sadašnjih reformi
Kako reformisati državnu upravu, kompletan javni sektor, kada ne znamo da li u njemu radi 450.000 ili 780.000 ljudi? Šta učiniti kada još nema podatka za koliko se smanjio broj ovih radnika od 1. januara, kada je počela primena odluke o zabrani zapošljavanja u državnim službama i kompanijama?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Kako višak radnika u jednom segmentu države prebaciti u drugi gde nedostaju? Kada se mogu osetiti prvi efekti reformi? Sve su to bila pitanja za Amadea Votkinsa, stručnjaka iz Velike Britanije koji se bavi reformama javnog sektora i državne uprave.
Britanska vlada delegirala ga je u misiju Oebsa u Srbiji, gde je pokrenuo reforme u sektoru bezbednosti. On je i jedan od retkih stručnjaka britanske vlade koji je zastupao našu poziciju u vezi sa Kosovom u Evropskom parlamentu.
– Srpski budžet na ivici bankrota verovatno je glavni pokretač sadašnjih reformi, ali nije i jedini, jer ste i ranije bili u krizi, pa se ništa radikalno nije radilo. Svetska finansijska kriza imala je, i imaće, negativan učinak. Ali mnogo važniji uzrok vaše krize jeste veoma loš sistem upravljanja celokupnim javnim sektorom duže od 20 godina. Svest ljudi mora hitno da se menja, a to nije lako!
Energija, entuzijazam i vizija koje je Vučić uneo u predstojeću reformu tek su prvi korak u mogućem izlasku iz krize, u najboljem slučaju za 3–4 godine. Sa kim god da razgovarate, šta god da čitate, videćete da manje-više svi znaju šta treba da se menja, ali pitanje je kako – kaže Votkins.
Šta vidite kao najveće probleme u Srbiji?
Prvi je dosadašnji nedostatak političke volje da se urade konkretne reforme, nedovoljno strateško planiranje i državni kapacitet da sve sprovede. Veliki je otpor promenama – od zaposlenih u javnom sektoru do eksternih lobi grupa.
Vlada mora da odluči do kog je nivoa promena spremna da ide, kojom dinamikom, kako bi se izbegao ponovni prazan hod. Premijer za to ima mandat.
Vučić je rekao i da feudalizacija ministarstava mora da se spreči i to je od krucijalne važnosti. Svi delovi državne uprave su povezani i sve premene su tu složene. Međuresorna saradnja je neophodna da bi sistem mogao da funkcioniše kao celina.
Primer je borba protiv huligana, koja podrazumeva čitav niz mera. Tu se kreće od prevencije i stiže do represije. Angažuje se nekoliko ministarstava, a ne samo MUP, koji je poslednja reaktivna instanca.
Aleksandar Vučić je pominjao i promene poput onih koje je izvela Margaret Tačer u Engleskoj, odakle i vi dolazite.
Već sada znamo da vlada neće „zaratiti sa svima”, što jasno isključuje model reforme Margaret Tačer iz osamdesetih godina u Britaniji. To nije ni dobro ni loše. Ali, kao što rekoh, prvo mora da se zna ko je odgovoran osim premijera i ministara i mora da postoji odlučnost da se ljudi smenjuju ukoliko ne ostvaruju jasno definisane ciljeve.
Problem je činjenica što nismo čuli tačno definisane ciljeve. Ako je privatizacija cilj, da li je standard privatizacija tri firme do kraja godine, ili 1,5 milijardi evra, ili šta tačno? Ako Srbija želi da postane moderna država EU, onda treba jasno da definiše standarde i kriterijume. Kad već toga nije bilo u predizbornim programima ili u ekspozeu, to može da se nađe u nekom drugom dokumentu javne politike. Dobar primer je dokument „Koalicija: naš program za vladu”, koji je britanska vlada premijera Kamerona usvojila 2010. godine, i koji može u više tačaka da se poistoveti sa situacijom u Srbiji.
Šta su prioriteti?
Prioriteti moraju da budu realni, sa jasnim planom realizacije i finansijskom konstrukcijom. U suprotnom, nisu ništa više od liste želja. Nema vlade na svetu koja može da gura sve u isto vreme i u jednom mandatu. Najveći rizik, čini mi se, jeste previše ambiciozan plan s obzirom na ljudske i finansijske mogućnosti.
Greška je verovati da će nekoliko ljudi na nekoliko mesta da urade čuda preko noći. Ova vlada zaista je stručna. Međutim, iskustva govore da to neće biti dovoljno. Izuzetno je važan nivo ispod ministara na kome se nalaze pomoćnici i načelnici sektora. Na njih mora da se osloni sprovođenje reformi.
Upravljanje promenama veoma je složen posao. To nije posao za jednog premijera, ali pitanje je onda čiji posao na centralnom nivou to jeste. Vaša država sada nema takvo telo, a iz iskustva drugih zemalja vidimo da to ne mogu da rade radne grupe. Moderan menadžment u državnu upravu razvijene zemlje su počele da uvode još pre 20–25 godina.
Recimo, ko je odgovoran za smanjenje birokratizacije državnog aparata. Ko će da vodi taj proces i na koji način?
Već je lajtmotiv svih vlada do sada da će se prvo rešiti problemi u javnim preduzećima. Da li postoji recept kako?
Reforma javnih preduzeća koja stvaraju ogroman budžetski deficit jeste prioritet. Ali jednako je važno stvoriti uslove za investicije i rast privatnog sektora. Da bi se ova, više nego nužna, potreba postigla, neophodno je reformisati državnu upravu i na lokalnom i na centralnom nivou.
Od gospodina Vučića prvi put smo čuli da neće više biti feudalizacije ministarstava. Neophodan vam je pravi menadžment javnog sektora. Vi imate puko administriranje javnog sektora, niko zaista nije upravljao njime u smislu efikasnosti, delotvornosti i suštinske odgovornosti.
U Srbiji vlada mišljenje da, kad jednom uđete u državnu službu, radio – ne radio, dođete do penzije: siguran posao, redovna plata, bez mnogo znoja. Mora da se pošalje jasna poruka sa samog vrha da će javni sektor raditi na drugačijim osnovama, a to je za sada rekao samo gospodin Vučić. Nisam čuo nikog iz drugih stranka.
Upravljanje ljudskim resursima u Srbiji svodi se na administrativno-logističku funkciju. Vlada mora da podigne ovu funkciju na strateški nivo. Nije dovoljno da to radi Sekretarijat, koji, iako visokopozicioniran, nema kapacitete za ovaj posao, koji je od primarne važnosti za razvoj svake organizacije, motivaciju i produktivnost ljudi. Takođe, ako ne merimo šta radimo, kako možemo time da upravljamo, kako znamo šta smo postigli i šta treba da poboljšamo. Moraju se uvesti jasno definisane kazne, ali i sistem nagrađivanja ljudi – kao suštinski deo motivacije i delotvornosti rada.
Uloga Ministarstva uprave jeste ključna i ponovno osamostaljivanje ovog resora u novoj vladi odličan je korak. Biće neophodno i usaglasiti posao s Ministarstvom finansija oko prioriteta i ojačati kapacitet ove institucije, naročito kad je reč o koordinaciji javnih politika.
Kolika je cena reformi?
Svaka reforma košta. Srbija nije u stanju da finansijski sama podrži sve neophodne procese promena. Zbog toga se moraju na mnogo bolji i efikasniji način koristiti fondovi EU i svi ostali raspoloživi fondovi koji nisu zanemarljivi i iznose više desetina miliona evra godišnje. Iskreno, ta sredstva se slabo koriste poslednjih deset godina. Ne treba zaboraviti da je reč o nepovratnim sredstvima i kao takva, trebalo bi da budu prva opcija u finansiranju strukturnih reformi tamo gde je to moguće. Ako analiziramo efekte do sada, iskreno rečeno, videćemo vrlo slabe strateške efekte donacija do sada, zbog slabog strateškog pristupa, naročito do 2010. godine. Kancelarija EU ima značajnu ulogu, ali ne može i ne treba sama da uradi celokupan posao.
Goran Volf
objavljeno: 04/05/2014
