Izvor: Politika, 12.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Referendum kojeg (ni)je bilo
Verujem da ću sledećom izjavom polovinu čitalaca direktno razočarati, a drugu polovinu, opet, nimalo obradovati. Ali zaista mislim da ima više razloga zbog kojih je dobro što je Boris Tadić pobedio na ovim predsedničkim izborima.
Pre svega, zamislite pomamu i dreku koju bi podigli odabrani ekonomski eksperti, stručnjaci i analitičari da je dinar prošle nedelje krenuo vrtoglavo da pada u odnosu na evro? (A čisto sumnjam i da bi Narodna banka i guverner Jelašić tako munjevito >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reagovali kao što su reagovali sada.) Zamislite šta bi bilo da je, kojim slučajem, pobedio Nikolić, a da je Evropska unija posle dva dana objavila slanje misije na Kosovo i Priština najavila proglašenje nezavisnosti za 17. februar? Koliko bi se žuči prosulo, s koliko bi sladostrašća i seirenja naši „evro-reformski" mediji objavljivali ove vesti, a namršteni voditelji i njihovi pažljivo odabrani gosti razrađivali tezu kako je to direktna posledica „antievropskog" izbora građana Srbije, koji su glasali za samoizolaciju i sukob sa „međunarodnom zajednicom"?
Tadićeva pobeda nas je poštedela masovnog ruženja naroda od strane samoproklamovane društvene elite. I – na svu sreću – uskratila nam je priliku da proverimo čvrstinu demokratskih uverenja pomenute „elite" i njenu spremnost na poštovanje demokratskih procedura u slučaju nepovoljnog ishoda.
Da je Nikolić pobedio ne bismo imali prilike da čujemo pokoju dobru reč o radikalima i njihovom kandidatu, niti izraze uvažavanja za – gotovo – polovinu Srbije koja je za njega glasala. Biće da je poraz i njegovo priznavanje jedini način da radikali zadobiju malo milosti i da im se koliko-toliko prizna status ljudskosti u delu srpskih „reformskih" i reformisanih medija.
Najzad, ali nipošto ne i najmanje važno, Tadićeva pobeda će građanima Srbije omogućiti da se „transparentno" uvere u vrstu i veličinu šargarepe koju je Zapad spreman da nam isporuči zarad podrške lokalnim „proevropskim snagama" i da bi Srbi koliko-toliko „mirno i dostojanstveno" dočekali proglašenje kosovske nezavisnosti. I konačno, omogućiće nam da vidimo kako u praksi izgleda konkretna razrada politike „i Kosovo i Evropa", „i istok i zapad", „i Srbija i svet", sa kojom je Tadić pobedio na izborima. (Interesantno je da tokom kampanje ni mediji, pa čak ni njegov glavni protivkandidat nisu ozbiljno ni pokušali da protresu Tadića po pitanju ovog specifičnog političkog „perpetuum mobila", koji će narednih dana i meseci očigledno biti na ozbiljnoj probi.)
Sve u svemu, nije problem što je na izborima pobedio favorit koji ih je i raspisao i kome su sve predizborne ankete davale najveće šanse. Problem je što se ta pobeda sada pokušava predstaviti kao definitivan i sudbinski odgovor na nepostojeće referendumsko pitanje koje otprilike glasi: Da li se slažete sa tim da Srbija treba bezuslovno, po svaku cenu i nezavisno od rešavanja statusa Kosova da ide u pravcu evroatlantskih integracija?
Izbori nisu i ne mogu biti zamena za referendum, čak ni onda kada su pozicije rivala potpuno polarizovane, a kamo li kada, kao što je bilo ovaj put, oba kandidata govore praktično isto. Uostalom, ko može tačno proceniti koliko je među tih „dva miliona i trista hiljada građana", sa kojima sada maše deo domaćih medija i političara, bilo onih koji su glasali za Tadića (i) zato što je obećavao da „nikada, ali nikada" neće odustati od borbe za Kosovo i Metohiju? Koliko ih je glasalo za njega zato što je ozbiljno uzelo upozorenja i poruke iz Tadićevog štaba da bi „pobeda Nikolića olakšala proglašenje nezavisnosti Kosova"? Koliko ih je glasalo zbog Dinkićeve pretnje da besplatne akcije javnih preduzeća u slučaju Nikolićeve pobede neće vredeti ništa? Koliko ih je glasalo zbog straha od nekih novih sankcija, pa čak i bombardovanja ukoliko ne bude izabran kandidat po volji Zapada? Koliko je glasalo zbog toga što ne vole Vojislava Šešelja i što im je protekla decenija ostala u ružnom sećanju? A koliko naprosto zbog toga što im je Tadić izgledao lepši, energičniji i mlađi od svog protivkandidata?
Sve nabrojano, a možda i još ponešto, razlozi su zbog kojih se glasalo za Borisa Tadića, ali sada taj zbir glasova, pod geslom „Srbija je izabrala", predstavljati kao nekakav „referendum o bezuslovnom pristupanju Evropskoj uniji", kao što se već danima pokušava – nepravedno je, nepošteno i nemoguće. A kome je do referenduma neka ga i raspiše. I referendum o EU. I referendum o nezavisnosti Kosova. I o politici prema SAD i Rusiji. I o čemu god hoće. Demokratija je dobro, ili barem najmanje loše uređenje upravo po tome što, barem u načelu, omogućava transparentnu i fer političku utakmicu i što u njoj nema unapred zagarantovanog pobednika. Čini mi se da su neke ovdašnje demokrate pomalo zaboravile upravo tu jednostavnu demokratsku lekciju.
glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao"
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: 13.02.2008.]
