Izvor: Blic, 11.Dec.2013, 19:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reditelj Miloš Pušić: Izvinite, ali stvarno odumiremo
Znam da se ljudi boje ozbiljne priče, ali šta da radimo, ne možemo svi da snimamo „Tesnu kožu“, kaže Miloš Pušić na početku razgovora za „Blic“.
Novi domaći film „Odumiranje“ ovog mladog reditelja iz Novog Sada kroz traumatičnu priču o gašenju sela u Srbiji prikazuje u stvari odumiranje osnovnih vrednosti. Priča koja ne ulepšava niti karikira stvarnost ne nameće svoje viđenje stvari, nego uz gorak ukus u ustima pitanje ostavlja otvoreno svakom gledaocu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Koliko je u današnje vreme neophodna angažovana umetnost?
- Umetnost mora da ukazuje na neke važne stvari. Pa ja sam svesno biće i imam potrebu da dam komentar kroz flim kao medij kroz koji se izražavam. Naravno da je ljudima potrebno i da se opuste, ali mislim da im televizija već nudi jako mnogo toga. Prepuni smo rijaliti šouova, pevaju i igraju kao da sutra ne postoji, a u stvari, iza toga, svi smo u kaljavim cipelama.
Kako je na film reagovala festivalska publika?
- Odnosi u porodici, ljubav i želja za boljim životom svuda su isti. Te osnovne ljudske potrebe su veoma jasne i zbog toga su ljudi u inostranstvu prihvatili ovaj film. U Nemačkoj sam bio iznenađen jer oni žive drugačijim, kvalitetnijim životom i bez ikakvih problema su ga prihvatili, dok recimo u Grčkoj „Odumiranje“ doživljavaju kao njihov film jer imaju identičan problem. To je ne samo priča Balkana, nego zemalja Trećeg sveta, među kojima smo i mi. Kod nas imamo iskustvo domaćih festivala i nagrade koje smo dobili valjda govore nešto. Ljudima treba vremena da se slegne film i da ga svare, ali čini mi se da su dobre reakcije.
Priča je smeštena u unutrašnjost, ali važi i za život u gradu?
- Samim tim što je priča izolovanija, što je na ivici sveta - uopšte taj deo Zlatibora, gde smo snimali, jeste kao kraj sveta - gde može samo džipom da se priđe, ali ista priča je i u predgrađu Beograda ili Novog Sada, ljudi razmišljaju o istim stvarima, idu u centar i pokušavaju nešto da zarade. Dok sam radio ovaj film, shvatio sam da svi mladi ljudi koje poznajem aktivno ili pasivno razmišljaju o odlasku, bilo gde.
Slažete li se da je odumiranje jedna od ključnih reči koje opisuje savremeno društvo?
- Apsolutno. To je i moj osećaj stanja u kojem se nalazi zemlja i uopšte društvo. Scenarista Dušan Spasojević je fantastično odredio taj naslov kada je dopisivao scenario. Ne znam šta preciznije opisuje taj film i ovo vreme s ljudima u njemu.
Povezuje li taj pojam onda na neki način kulturu i selo?
- Sve odumire, naravno i kultura, ali pre svega ljudskost se gasi. Kultura, život u provincijskim mestima, industrija, privreda - za sve to možemo da upotrebimo reč „odumiranje“ i da ne budemo u krivu.
Treba li očekivati da država reši probleme?
- Očekivati da će država ili neko uraditi nešto za nas potpuna je iluzija. Ili ćemo se izboriti i uraditi stvari sami ili nas neće biti. Moraćemo da odemo ili da odumremo. Taj liberalni kapitalizam je zaista pošast ovog sveta. Svet u kojem je novac jedina vrednost, to je jezivo. Pa vrednije je da posediš s prijateljem.
Posetioci hotela „Moskva“
Smatrate li ipak da bi ovaj film trebalo da pogledaju političari i ljudi koji odlučuju o nečijim sudbinama?
- Mislim da bi trebalo da ga pogledaju. Zanimljivo je, u kampanji za prethodne izbore, kada smo mi spremali film, primetio sam da se neverovatno mnogo koristi reč „odumiranje“. Odjednom se svi kao brinu, odumiru sela, a čim su prošli izbori, tako je prestala da se koristi i ta reč. I prošli moj film i ovaj se bave ljudima koji su zaboravljeni i voleo bih da skrenem pažnju da ti ljudi postoje i da su jednako važni kao i oni što sede u hotelu „Moskva“, na primer.
Najčitanije SADA:
