Izvor: Blic, 02.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reči, slike i pamćenje
Miljkovićev stih o prejakoj reči citiran je toliko puta, da je gotovo izgubio poetski smisao, bivajući sveden samo na svoje očigledno značenje. Tako to biva sa poezijom u svakodnevnom životu: postaje proza.
Slike koje u svesti proizvode reči, još su jače. I na tu temu postoji znamenita izreka o meri snage slike i njene premoći nad rečju. A ima i kineska poslovica - mada je to diskutabilno: kad god se ne zna otkud neka misao, biće da je kineska - o tome kako je gest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << deset hiljada puta jači od slike.
Neke teške reči deluju retroaktivno. Ako, na primer, nekom javno poželite zlo, kad-tad će se dogoditi da to i vama neko poželi. Ili da (vam se) sprema gest, onaj konačni, smrtonosni. Ko se mača laća - eto još jedne poslovice, neverovatno tačne. Nema, naime, savršenog zločina, pa makar to bio i zločin izricanja teških, smrtonosnih reči.
Tu počinje pamćenje. Ako ste nekada služili nekom zločinačkom umu ili režimu, ma koliko se docnije promenili - to ostaje zabeleženo u nečijem pamćenju. U svačijem pamćenju, tačnije; pitanje je samo kada će memorija proraditi. I na tu temu ima nekoliko poslovica, što u Starom, što u Novom zavetu, slabo čitanoj literaturi u ovoj plačevnoj dolini.
Pamćenje čuva slike koje su proizvele reči. One su pohranjene i dobro čuvane, bolje nego dosijei i mikrofilmovi. Rukopisi gore, to da, ali kad se kaže da ne gore, onda je to poetska misao koja svedoči o snazi mentalnih slika što ih na radnoj temperaturi održava pamćenje.
Pamtimo, dakle, sve. Selektivno, to da, ali pamtimo. Iz selekcije više memorija uvek se može rekonstruisati istina. Poetska, etička istina, a samo takva je (ubi)tačna.
I još jedna slavna misao za pred kraj: možete lagati neke ljude neko vreme, ali ne možete lagati sve ljude sve vreme. Sve vreme možete lagati samo sebe.
Javna reč ubija. Mi to ovde znamo. I vraća se po glavu iz koje je izašla.
