Izvor: Politika, 03.Mar.2007, 13:00

Reči profesora Kanta

Reči profesora Kanta

Ili: koliko je učinak revolucije proporcionalan promenama u čoveku

"U Francuskoj se dogodilo samo da je jedna grupa ljudi zamenila drugu i otela joj vlast. Razume se, tu smenu možemo nazvati revolucijom..."
Mark Aldanov: "Deveti termidor"

U jednom od svojih najčuvenijih govora, vrli i strasni Maksimilijan Robespjer, zalažući se za smrtnu kaznu nad kraljem, pozivao se na narod, njegovu bezbednost i njegovu budućnost. Onima koji treba da donesu presudu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a koje nije nazvao sudijama nego predstavnicima naroda, Robespjer je tronutim, uzvišenim tonom kazao:
"Sa žaljenjem, ovde, kazujem sudbonosnu istinu: bolje da umre Luj nego stotine hiljada vrlih građana; Luj mora da umre, da bi zemlja mogla da živi".

Mesec dana kasnije, 21. januara 1793. godine, na Trgu revolucije u Parizu giljotiniran je Luj XVI. Žirondinci su polako gubili a jakobinci zauzimali vlast; u martu iste godine osnovan je Revolucionarni sud, u junu-julu je Robespjer postao alfa i omega Francuske revolucije. Počeo je Teror.

Revolucionarni um

Mereno revolucionarnim kalendarom ili prethodnim, "reakcionarnim", svejedno, za Robespjerove jednogodišnje vladavine sečivo giljotine nije mirovalo nijedan jedini dan: samo u noći pred Robespjerovu smrt, devetog na deseti termidor (jul), u Parizu je (po inerciji!) pogubljeno više od 40 ljudi. I oni su, baš kao i Luj XVI nestali u okrvaveloj senci neke bolje budućnosti koju nisu mogli ni da zamisle a kamoli prizovu.

Nije je mogao, ni vek i po kasnije, sebi predočiti niti razumeti Mark Aldanov (Kijev, 1886 – Nica, 1957), svedok oktobarske, boljševičke reprize Francuske revolucije u Rusiji, njen protivnik i politički prebeg na Zapad. Aldanovljeva monumentalna trilogija "Mislilac", zamišljena da "pokrije" vreme od 1793. do 1821. godine a čiji je prvi deo, roman "Deveti termidor" posvećen upravo jakobinskom revolucionarnom teroru i Robespjeru, u sebi krije piščevu želju da shvati revolucionarni um, i (s)klopke istorije u kojima ona stvara, iskrivljuje, lomi, mrvi i uništava u ime novog.

"Deveti termidor" je ponovo pred nama, u novoj seriji Biblioteke Velikih romana "Prosvete" iz Beograda (prvo izdanje objavljeno je pre sedamdeset godina, u prevodu Kosare Cvetković, koji i danas, uz neka prilagođavanja savremenom jeziku, ostaje kao primer prave vrednosti prevodilačkog truda). Nad njim, kao nad Parizom, nadnosi se – prema ideji pisca – Le Diable Penseur, himera sa Bogorodičine crkve, đavolski ružna, cinična i zlokobna. Pisan kao tipični, klasični istorijski roman, sa primesama avanture, "Deveti termidor" se naknadno, sa kraće, odnosno duže istorijske distance "razgovara" ali i dobrano razračunava sa revolucionarnim idejama koje od vajkada zauzimaju ključno mesto u umu onih što su, ko zna zašto, uvrteli sebi u glavu da su spasioci nacije i progresivni prevratnici.

Sa takvim stavom, praktičnim Aldanovljevim znanjem ali i pomno proučenim istorijskim faktima o revoluciji, ovaj se roman može nazvati i delom sa nimalo prikrivenom tezom: "U Francuskoj se dogodilo samo da je jedna grupa ljudi zamenila drugu i otela joj vlast. Razume se, tu smenu možemo nazvati revolucijom..."

Ono što knjigu, međutim, čini svevremenom jeste očajnički napor pisca briljantnog pripovedačkog dara da pronikne u tajnu Istorije, u ono što nju tvori – da li Slučaj ili nešto drugo; da odgovori zašto, i čemu Istorija služi, i koji su zakoni rulje koja danas nekoga uznosi a sutra ga gazi u blatu, pljuje i igra nad njegovom tragedijom.

Revolucionarna vrlina

"Deveti termidor" je, pored eksplicitnih tvrdnji da revolucija generalno ne donosi ništa dobro, da se "nikakva pouka ne može izvući iz onog smenjivanja stihijskih uzaludnih radnji, bez ikakva smera, koje se rađaju iz razuzdanih strasti, a u prvom redu iz ljudske taštine", i da su francuski revolucionari "stvorili samo kult rušenja" koji kasnije preuzimaju svi drugi koji sebe nazivaju revolucionarima – poziv na razmišljanje o delu i odgovornosti. Ne, međutim, pred Istorijom, ili pred Drugim, već pred sobom, i svojom savešću.

Aldanovljev roman ova pitanja postavlja pred mladića, osamnaestogodišnjaka koji iz Petrograda stiže u Pariz, u samo srce, geografsko i vremensko, Francuske revolucije. Omamljen brzinom kojom se smenjuju događaji koji treba da ga uvedu u zrelost, ličnu i nacionalnu, mladi Rus Štal samo instinktivno stiže da razmišlja. Čas na diplomatskom prijemu u Londonu čas u taljigama sa vojskom i izbeglicama koje se vraćaju u Francusku; čas u masi koja na trgu urla sa odobravanjem dok glave padaju pod giljotinom, čas sam na ulicama, zgađen prethodnim prizorom; čas u kockarnici-restoranu zatvorenog tipa u kojem, dok narod sit revolucionarnog zanosa skapava od gladi, bez trunke stida i srama jedu i piju svakojaki profiteri za koje će u svim režimima uvek biti šampanjca, berze i ruleta, junak Aldanovljevog romana poput uživaoca droge, traži još, još, još...

On bi dalje, u svet, da vidi, da čuje, da sazna, makar sa sobom nosio večito mentalne slike Robespjerovog unakaženog leša koji će, evo, u ovom času, pasti u zajedničku grobnicu u kojoj leže, pod istim sečivom dekapitovani, rojalisti i revolucionari. U magnovenju, glavni junak "Devetog termidora", ne nalazeći decidni odgovor na pravce i sud Istorije, samo ume da konstatuje da je mrtve izmirila zajednička jama na groblju, i da se upita: "Ali, ko, ko je od njih u pravu i gde je smisao ove krvave drame? Ili je smisao – u potpunoj besmislici?"

Ovaj vapaj "Devetog termidora" odjekuje i danas, i zato će roman Marka Aldanova biti aktuelan u svakom vremenu, makar ono bilo i najmirnije i najprosperitetnije. Jednima može biti nauk, drugima opomena. Robespjer, simbol Francuske revolucije, "sangvinokrata" kako ga je nazvao Luj-Sebastijan Mersije, prvi je krvlju počeo da čisti čovekovu dušu. Vrli nepotkupljiv revolucionar koga je neprimetno potkupila upravo revolucija za koju se borio, davši mu neprikosnoveno pravo da odlučuje čija je vrlina dostojna preživljavanja a čija tako sitna da se mora iskoreniti giljotinom, utro je put ideji da se giljotinom ili metkom, svejedno, čiste zlo i jad koje ljudi imaju u sebi.

Aldanovljevo ključno pitanje u "Devetom termidoru" jeste da li se duša pere giljotinom, što automatski pod lupu stavlja svaki ideal, a sud istorije čini potpuno apsurdnim. Otud i teza pisca da se od istorije ne može pobeći: ona koliko ide napred toliko kaska, a nju stvaraju istoričari, savremenici ili potomci, prekrajajući je kako im je volja. Stoga je istorija iluzija, Le Diable Penseur, a najmanje je učiteljica života.

Ali, zato će ono što je, suprotno njoj, večno u susretu sa mladim Štalom, izgovoriti filozof i profesor, Imanuel Kant, razmišljajući naglas koliko je učinak revolucije proporcionalan promenama u čoveku. Tih nekoliko stranica najupečatljiviji su prilog Aldanovljevoj teoriji koja dovodi u sumnju sve, osim jednog – a što čak ni moralno čisti Robespjer nije uspeo da shvati. A to je da svaki revolucionar mora da počne revoluciju od samog sebe, i da je svaka prava revolucija revolucija duha.

Anđelka CVIJIĆ

[objavljeno: 03.03.2007.]

Nastavak na Politika...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Politika. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Politika. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.