Izvor: Politika, 06.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reči i topuzi
Karl Poper, idejni otac "otvorenog društva", bio je jedan od najuticajnijih filozofa dvadesetog veka koji je živeo u Britaniji. Takva reputacija nije bila dovoljna da mu pribavi profesuru na Oksbridžu, kako Britanci zajedničkim imenom nazivaju Oksford i Kembridž. Čuveni univerziteti nisu hteli Popera, a primali su mnoge čija su imena odavno predata zaboravu. Nije se radilo ni o zavisti, ni strahu od konkurencije, a ponajmanje o idejnom neslaganju. Razlog je bio u sferi britanske etikecije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za britanski ukus, Poper je bio arogantan, preoštar u iskazima i preagresivan u polemici. Na delikatnoj britanskoj skali pristojnog, takvo ponašanje se graničilo sa nepristojnim i moralo se kazniti.
Osnovno pravilo civilizovane komunikacije podrazumeva da se druga strana ne sme uvrediti. Britanci znaju da se uvrede dugo pamte, teško opraštaju i da strasno i dugotrajno pothranjuju mržnju. Taj pristup životu lucidno i cinično je iskazan poznatom Čerčilovom rečenicom: "Kada morate ubiti čoveka, ništa ne košta da se bude učtiv".
U nekadašnjoj Jugoslaviji sa hiljadu mana, javni prostor se pažljivo čuvao od kontaminacije primitivizmom, upravo zato što se njen eruptivni balkanski potencijal dobro znao. Jezikom ulice ili kafane nije se moglo pisati, niti govoriti u javnom životu i medijima. Država se tako trudila da vaspitava, koriguje i usmerava. Učestvovanje u javnom životu nije nužno zahtevalo veliku pamet, ali pristojnost svakako. Ono što se nije uklapalo u propisani okvir proglašavano je za šund i radije oporezivano nego zabranjivano. Ono najgore išlo je pod šator, u kafanu kod železničke stanice – metaforično, ali ne samo metaforično.
Kako danas izgleda srpska skala pristojnog? Skale jednostavno nema. Ne postoji nivo ispod koga se ne može pasti, nema dna koje se ne može dodirnuti, nema užasa, ili svinjarije koja se ne može napisati, ili javno izgovoriti, a da to izazove zgražavanje, ili zabranu pristupa medijima.
Danas se u Srbiji reči koriste kao topuz – da se ubije, ili bar obogalji. Kao da pobede nema ako se druga strana ne unizi. Tako se od ljudi koji drugačije misle stvaraju protivnici, od protivnika neprijatelji, a od neprijatelja, smrtni neprijatelji. Koreni svađa, prekinutih prijateljstava i porodičnih razmirica češće su u sferi ovakvog načina komunikacije, nego racionalnog i interesnog.
Primitivizam, ili tačnije bahati prostakluk, danas gospodari javnom scenom. Srbija se na primitivizam navikava, a svako civilizovan se mora uklanjati. Na javnoj sceni se može dobro osećati samo neko ko je prihvatio njena pravila i kome prihvatanje takvih pravila ide od ruke.
Na političkoj sceni devedesetih godina uočavale su se razlike u nastupu različitih političkih opcija. Po kulturi govora se najčešće moglo pogoditi ko iz koje stranke dolazi. Ta razlika se vremenom izgubila, a javni nastupi su postajali sve sličniji bez obzira sa koje strane političkog spektra govornik dolazio. Paradoksalno je da i najglasniji zastupnici evropskih vrednosti, nisu u stanju da te vrednosti brane na evropski način, kultivisano, demonstrirajući toleranciju i kulturu dijaloga. Evropske vrednosti nisu samo "slika", one su i "ton".
Ogroman broj ljudi poslednjih petnaest godina napustio je Srbiju i otišao na Zapad. Među njima su i javne ličnosti koje nisu izgubile vezu sa Srbijom i imaju potrebu da se povremeno oglase u srpskim medijima. Ta vrsta uticaja bi morala biti dragocena.
Život van Srbije pomaže da se srpske mane jasnije uoče, objektiviziraju i stave u nekakav širi kontekst. U tom kontekstu, politička, kulturna i svaka druga debata počiva na snazi argumenata. Debate su po pravilu odmerene, nekada do preterivanja. To preterivanje se naziva politička korektnost. Međutim, ni to nije smetnja da se na javnoj sceni bude argumentovan, ubedljiv, da se demonstrira duhovitost i stil, ali uvek u granicama pristojnog. Van tih granica je gaf, pokliznuće dobrog ukusa i to se ne toleriše.
Tako dolazimo do još jednog srpskog paradoksa. Deo srpske emigracije svoje dragoceno evropsko iskustvo u Srbiji promoviše na balkanski način, pa od tih vrednosti ne ostaje ništa. Princip odmerenosti se zapostavlja, a u javnim nastupima se koristi rečnik koji bi bio nedopustiv u zemljama iz kojih se dolazi. Ponekad je teško razaznati da li se želi pomoći Srbiji, ili javna scena služi za demonstriranje sopstvenih frustracija i raščišćavanje nekih stari računa.
Šta da se radi? Možda nije loše prisetiti se Marka Miljanova i njegovih "Primjera čojstva i junaštva". Njegov junak Milovan Janičin Vujošević je svakoga na megdanu pobedio – reč je o megdanu rečima, a ne jataganima. Milovan na uvredu nikada nije uzvratio uvredom, a njegov protivnik "sjutradan, ... ka kvasan, stidi se i kaje od svojije riječi." Da li se i u Srbiji "sjutradan" neko zastidi? Koliko dugo se ovakvo stanje može tolerisati?
Finansijski konsultant, publicista
Nebojša Katić
[objavljeno: 06.12.2006.]
