Izvor: Politika, 27.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Realistički i mitski elementi
„Čudo u Šarganu”, Ljubomir Simović/ Milica Kralj, Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin
U ovoj postavci „Čuda u Šarganu” Ljubomira Simovića (1974), sigurno jednog od najboljih dela srpske drame, rediteljka Milica Kralj nije sasvim spretno rešila Simovićev osoben spoj realističkih i mitskih elemenata. Realistički aspekt teksta, jarko iscrtan niz događaja koji se prepliću u kafani „Šargan”, negde na periferiji Beograda, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reflektuju opštu primitivnost, glupost, površne političke ambicije itd., na sceni je postavljen uglavnom tačno, krajnje realističkim sredstvima. No, zbog ovog insistiranja na realizmu glume, scenografije (Milica Bajić-Đurov), kostimografije (Vesna Teodosić), koji, dakle, uglavnom uspešno predstavljaju taj prvi sloj Simovićevog teksta, izgubljena je mogućnost finijeg postavljanja onih mitskih, imaginarnih, ironičnih nivoa drame, koji se u tekstu rafinirano prepliću sa realističkim planom (vojnici zalutali iz prošlosti, odigravanje čuda, sudbinski susreti).
Taj poetski, fantazmagorični sloj teksta, rediteljka je probala da na sceni predstavi putem jednog visećeg ekrana, na kojem se neprestano emituju poetični prikazi vremenskih prilika, koji efektno definišu atmosferu (padanje kiše, snega, svetloplavo nebo). Problem je u tome što ova dva plana nisu suptilnije integrisana, što se ne pretapaju i dopunjuju, već su suviše očigledno, bukvalno, pa i nasilno vezana, tako da u celini nisu sasvim funkcionalni (dobar primer za tu vrstu finog i stilizovanog pretapanja realističkih i poetskih elemenata je predstava „Skakavci” Dejana Mijača).
Glumci igraju u okvirima realizma, što je u nekim slučajevima opravdano, dok u drugim nije dovoljno uverljivo sredstvo za predstavljanje složenosti Simovićevih ideja (najmanje su adekvatni realistički likovi vojnika). Najzaokruženiji su pojedini muški likovi u predstavi. Dragan Đorđević uspešno igra Mileta, kukavicu i ljigavca koji se amfibijski lepi za ljude koji su na vlasti. Njegov bedni, licemerni karakter, glumac prikazuje svedenim sredstvima, krutim, uzdržanim telesnim izrazom, koji u nekoliko navrata postaje i efektno groteskan. Aleksandar Bogdanović igra Anđelka, lopova i bezobrazno manipulativnog zavodnika, dok Prvoslav Zakovski nastupa u ulozi mudrijeg, vrlo rezervisanog Stavre. Milan Kočalović takođe uverljivo, slojevito igra Prosjaka, tačno pokazujući važnost njegove funkcije u drami. Šutnut na društvenu marginu, Prosjak je poput Šekspirove lude, skroman, racionalan i blag, vidi najjasnije u toj močvari galamdžijskog primitivizma, arogancije i neiskorenjivog koristoljublja.
Nešto trapavije su ostvareni ženski likovi. Među njima je najubedljivija Snežana Kovačev-Čelar koja igra odlučnu, iskusnu, po potrebi oštru, ali vrlo korektnu i pravdoljubivu udovicu Ikoniju. Zbog uprošćenosti su bleđi likovi Cmilje (Nataša Ilin), naivne, pa i priglupe konobarice, koja samo vapi za udajom, kao i Jagode (Vesna Varićak), još jedne nesrećne udavače, koja takođe postaje žrtva muške manipulacije...
I pored odsustva konzistentnosti u prikazivanju višeslojnosti Simovićeve tragikomične drame, predstava Milice Kralj je u brojnim scenama dopadljiva, ali najviše zbog neuništivih, ili bar vrlo otpornih, kvaliteta teksta. Kada se pozorišta odlučuju za postavku dramskih klasika, ipak je neophodno da se na scenu izađe sa autentičnijim rediteljskim konceptom, koji će čvrsto opravdati njihovu produkciju.
Ana Tasić
[objavljeno: 28/04/2008.]
