Izvor: Politika, 13.Apr.2013, 22:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rđa na bisti Gvozdene ledi
Smrt prva i jedine žene na čelu britanske vlade izazvala je reakcije širom sveta i dovela čak do pravog talasa glorifikovanja baronese Margaret Tačer i njenog uticaja na Veliku Britaniju i svet. Dok joj socijalistički lideri u Evropi priznaju samo da je „velika figura koja je ostavila dubok trag u istoriji svoje zemlje”, njeni naslednici među britanskim konzervativcima pokušavaju od nje da naprave svojevrsnu ikonu. Glorifikujući samo dobre strane njene vlasti od 1979. do 1990. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konzervativci, ali i državnici i eksperti širom sveta, kreiraju svojevrsnu istorijsku bistu Gvozdene ledi koja je lišena mnogih veoma spornih detalja njene vladavine. Uprkos tome, bista Gvozdene ledi, kako ju je zbog oštre retorike prema Moskvi nazvao jedan sovjetski novinar, i te kako na sebi ima i „rđu”.
Iako niko ne spori njeno državništvo, ne mogu se zanemariti ni posledice njene često tvrdoglave politike u kojoj je odbijala da sasluša druge i preispita svoje mišljenje. Činjenica da je teškim i nepopularnim odlukama u svoja tri mandata uspela da Britaniju od „bolesnika Evrope” pretvori u ekonomski živu ekonomiju ne može da se uzme kao argument da je „tačerizam”, zasnovan na principima potpuno liberalizovanog tržišta i privatizovanog javnog sektora, doneo samo dobro britanskoj i svetskoj ekonomiji. Najpre, njene mere su dovele do visoke stope nezaposlenosti, gašenja industrije i promene privrednog sistema Britanije koji se sada većinski oslanja na to što je londonski Siti postao jedan od svetskih finansijskih centara.
Njena ekonomska zaostavštine se bazira na tome da je u poslednjih 30 godina udeo imovine siromašnije polovine britanskog stanovništva u nacionalnom bogatstvu pao sa 8 na pet odsto, dok je veza između produktivnosti i plata razbijena pa je stopa rasta produktivnosti duplo veća od stope rasta plata. Jednostavno rečeno, bogatiji su postali još bogatiji, a siromašniji su dodatno osiromašili ali više rade.
Svetska ekonomska kriza pokazala je da je koncept neoliberalizma poprilično pao na ispitu, kao i da je to za šta se Tačerova žestoko borila – potpuno oslobođeno finansijsko tržište – dovelo do stvaranja finansijskih balona koji su pri pucanju uzdrmali celu svetsku ekonomiju. Što je najgore, ti isti finansijski moćnici i špekulanti su već bili dovoljno moćni da su ubedili političke elite da ih spasavaju novcem poreskih obveznika što je daleko od pravila liberalizma.
I dok brojni eksperti, oduševljeni njenim likom i delom, ističu da je ona bila pobornik demokratije, ljudskih, političkih i ekonomskih sloboda, istorijske čitanke moraće da sadrže i neosporne činjenice koje ne govore tome u prilog. Ona jeste zaslužna za pad „gvozdene zavese” jer je prva pružila ruku Mihailu Gorbačovu i to još kada je on još bio tek čovek broj 2 u SSSR, ali je takođe zaslužna i za preuranjeni ulazak u rat sa Argentinom 1982. oko Foklandskih ostrva. Ovaj rat je za nju bio stvar principijalnog odgovora na vojni upad Argentinaca, ali možda i više od toga potreba da ponovo dokaže da je čvršća i odlučnija od bilo kojeg muškarca koji bi bio na njenom mestu, kao i da raspiri kod Britanaca osećaj nekadašnje kolonijalne moći koji će joj doneti još veću popularnost. Ta ratoborna odlučnost dovela je do dobrim delom nepotrebnih žrtava – 649 Argentinaca i 258 Britanaca – koji su bili cena za to da se uvrsti njena dotad poprilično klimava fotelja i da osvoji drugi premijerski mandat.
Ne može se zaboraviti ni to da je tri puta do 1985. njen jedini glas bio jači od 48 preostalih glasova predstavnika Komonvelta, koji su bili za uvođenje ekonomskih sankcija protiv zemalja aparthejda u kojima je bela manjina vladala nad većinom koju su činili ljudi crne kože. Na činjenicu da samo ona praktično koči ukidanje aparthejda, uvek je nadmeno govorila: „Žao mi je njih četrdesetosmoro, ali ja kažem ne”. Afrički nacionalni kongres tada utamničenog opozicionara a sada nobelovca Nelsona Mandele je nazvala „tipičnom terorističkom organizacijom”, a njeno odbijanje da ekonomskim sankcijama utiče na ukidanje aparthejda pravdala je svojom borbom za slobodnu trgovinu.
Sasvim je jasno da za nju nisu bili važni ni pitanja ljudskih prava, niti pitanje slobode i jednakosti svih ljudi u Africi, osim onih koji se tiču ekonomskih sloboda. Štaviše, direktor britanskog Kraljevskog afričkog društva Ričard Douden danas kaže da su mu njeni bliski saradnici rekli da se ona ipak protivila aparthejdu, ali da se to protivljenje zasnivalo na tome da je ona takav režim smatrala grehom prema ekonomskom liberalizmu, a ne za zločin protiv čovečnosti.
Da se to sve događa danas, devetnaest godina od kraja aparthejda, niko za nju ne bi rekao kako je „šampion slobode”, kako ju je nazvao američki predsednik Barak Obama, a još manje bi je neko proglasio „šampionom slobode i demokratije”, kako što je o njoj rekla Nensi Regan, udovica Ronalda Regana, bivšeg američkog predsednika s kojim je Tačerova radila na promociji ekonomskog liberalizma i padu komunizma.
Nenad Radičević
objavljeno: 14.04.2013
