Izvor: Blic, 17.Okt.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razrokost „dva oka u glavi”
Posle skoro dvadeset godina stalnog gubitništva na međunarodnom planu, Srbija je, najzad, postigla veliki diplomatski i politički (i moralni) uspeh, i to na najvažnijem mestu - u Generalnoj skupštini OUN. Sa 77 glasova za, šest protiv (na čelu sa SAD i Albanijom) i 74 uzdržana glasa, usvojen je predlog rezolucije Srbije da Generalna skupština zatraži mišljenje od Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova od strane njegovih privremenih institucija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u skladu sa međunarodnim pravom.
Premeštanjem pitanja statusa Kosova sa čisto političkog na pravni teren postaju realne šanse Srbije da stav Međunarodnog suda pravde bude u njenu korist, a to znači i u korist međunarodnog prava i OUN. Time bi se ostvarila i mogućnost obnove međunarodnih pregovora o definitivnom statusu Kosova. S druge strane, prihvatanje srpske rezolucije u OUN trebalo bi da predstavlja efikasno sredstvo odvraćanja i direktnog uticaja na zemlje koje do zasedanja Generalne skupštine OUN nisu priznale Kosovo (141 od 192 države) da to ne učine dok traje postupak pred Međunarodnim sudom pravde.
Srbija nije uspela da sastavi ni 24 sata radovanja zbog krupnog diplomatskog uspeha, a Crna Gora i Makedonija, koje su dan ranije podržale predlog srpske rezolucije, jednoglasnim odlukama svojih vlada zvanično su priznale nelegalno proglašenu državnu nezavisnost Kosova! To su jedine dve države (uz Ujedinjene Arapske Emirate) koje su to učinile posle usvajanja srpske rezolucije u OUN. Pritom su Crna Gora i Makedonija susedne države u kojima ubedljivu većinu čine crnogorski i srpski, odnosno makedonski narod, koji tradicionalno slove za vrlo bliske, čak bratske narode. Zato je prirodno da je politička reakcija državnog vrha Srbije i ogromne većine njenih građana bila vrlo emotivna i oštra, izuzimajući neodgovorne i primitivne izjave jednog broja marginalnih političara. Priznanje Kosova je, naime, shvaćeno kao neočekivana izdaja najbližeg prijatelja kojom je naneta velika politička šteta Srbiji zarad neznatne sopstvene koristi. Ovo se posebno odnosi na odluku Vlade Crne Gore, s obzirom na veliku srodnost, faktičku istorodnost srpskog i crnogorskog naroda, čije su iskrene viševekovne težnje bile usmerene na stvaranje zajedničke države. U njoj su, uostalom, zajedno proveli punih 88 godina, sve dok Crna Gora putem referenduma 21. maja 2006. nije izašla iz državne zajednice sa Srbijom. Iako je ta odluka za većinu Srba i Crnogoraca bila veoma bolna i neprihvatljiva, ona je u Srbiji lakše, mirnije primljena od odluke Vlade Crne Gore da prizna protivpravno proglašenje Kosova, kao dela državne teritorije Srbije, za samostalnu državu.
Da su odnosi Crne Gore i Srbije na lošem putu, posebno zlokoban znak bila je zvanična poseta Vladi Crne Gore (pre dve godine) tadašnjeg predsednika privremene kosovske vlade Agima Čekua. I to usred međunarodnih pregovora o budućem statusu Kosova. U novije vreme, dodatno zahlađenje u odnosima Srbije i Crne Gore, ali i ozbiljne političke tenzije u Crnoj Gori, izazvao je krajnje restriktivan stav Vlade Crne Gore u vezi sa pravom na dvojno državljanstvo. Takav stav posebno pogađa Srbe u Crnoj Gori (koji čine oko 32 odsto građana), ali i ogroman broj državljana Crne Gore koji žive u Srbiji (oko 250.000) i, prirodno, žele da uz crnogorsko imaju i njeno državljanstvo. Prema propisima Crne Gore, oni će izgubiti crnogorsko državljanstvo, ako dobiju i državljanstvo Srbije. Protiv tih propisa govore životne potrebe ogromnog broja građana i Crne Gore i Srbije, a samim tim i potreba unapređenja odnosa dve države.
U svetlu nabrojanih i drugih događaja poslednjih godina treba gledati i na očekivano oštru diplomatsku i političku reakciju Srbije, njene vlasti i građana, ali i građana Crne Gore. Za razliku od razloga makedonske vlasti (ogroman pritisak Albanaca, očekivanje od SAD da pomogne da se povoljno reši pitanje naziva Makedonije), koji se dobrim delom mogu razumeti, gest Vlade Crne Gore je duboko razočaravajući. Njime je, svakako pod pritiskom SAD, Velike Britanije i raznih moćnih lobija, Srbiji i svetu stavljeno do znanja, i to od najbliskije države i naroda, da su odluka Generalne skupštine i mišljenje Međunarodnog suda pravde „mrtvo slovo na papiru”. Drugim rečima, da Crna Gora unapred i definitivno podržava protivpravno otcepljenje dela državne teritorije Srbije. Umesto da sačeka mišljenje Međunarodnog suda pravde, odlukom Vlade Crne Gore se i one države koje nisu priznale nezavisnost Kosova podstiču da to učine. A mogla se ugledati na članice EU - Španiju, Slovačku, Rumuniju, Grčku i Kipar, koje su odolele veoma snažnim pritiscima SAD, Velike Britanije i ostalih velikih evropskih sila da priznaju Kosovo kao državu, jer su veoma svesne opasnosti da se i njima može „dogoditi Kosovo”.
Vlada Crne Gore ima, naravno, pravo da donese bilo koju odluku koju smatra korisnom za sebe i svoju državu. Ali je to bar mogla objasniti uverljivije, naročito iskrenije, pa i korektnije. A da li je cena te odluke previsoka, da li je i koliko time ponižena sama Crna Gora i njeni građani i dodatno ozbiljno povećane njene unutrašnje političke podele i nestabilnost, neka o tome sude građani Crne Gore.
