Izvor: Nezavisne Novine, 18.Jul.2015, 19:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Razotkrivene spletke u Vatikanu

Neke nepoznate detalje, zapravo tajne, o tome kako je i zašto Benedikt XVI izabran za papu i zašto se odrekao te časti, iznio je isusovac Silvano Fausti, koji je 15 godina bio ispovjednik kardinala Karla Marije Martinija. Tri mjeseca prije smrti od neizlječive bolesti, svjestan da mu je kraj blizu, Fausti je dao snimljen intervju u kom iznosi mnoge detalje, od kojih su neki toliko nevjerovatni da se sumnja u njihovu istinitost.

Pitanje nasljednika svetog Ivana Pavla II, Karola >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << Jozefa Vojtile, postavljalo se dovoljno rano i dugo. "CBS News" - kako su javili američki izvori - plaćao je pet godina 180.000 dolara zakupa za terasu hotela Atlante Star. Ne samo zato što ima više od 500 kvadratnih metara, nego zato što je s nje dobar pogled na Svetog Petra, pa i na dimnjak Sikstinske kapele (onaj iz kog se crni dim javlja kad papa nije izabran, a bijeli kad je izabran) - a ponajviše zato što se uz dobar zum odande može snimiti ponešto i u samom stanu pape na posljednjem spratu Apostolske palate.

Stvarni manevri

Savršeno je jasno bilo da se manevri odvijaju i među kardinalima mlađima od 80 godina, koji su imali pravo da izaberu nasljednika - ali to nije bilo tako vidljivo kao borba medijskih kuća.

Po pravilima Katoličke crkve papu određuje sâm Bog, a kardinali samo interpretiraju njegovu odluku. “Duh Sveti je već izabrao novog papu, na nama je samo da se molimo kako bismo razumjeli ko je u pitanju”, objasnio je novinarima 2005. kardinal Enio Antoneli, nadbiskup firentinski. Ne misle svi baš tako. Josef Racinger, tada još kardinal, rekao je 1997. Bavarskoj televiziji: “Ne bih rekao da Duh sveti izvlači papu. (…) Rekao bih da Duh ne preuzima striktnu kontrolu nad situacijom, nego nam kao dobar odgojitelj, što jeste, ostavlja širok prostor, mnogo slobode, a da nas ne napušta potpuno. Tako Duhovu ulogu treba razumjeti u znatno elastičnijem smislu, a ne da on nama diktira za kog kandidata treba glasati. Možda je jedino osiguranje koje nam pruža to da stvar ne može biti totalno upropaštena. Ima suviše primjera papâ koje Duh sveti sigurno ne bi izvukao!“

Opše kongregacije služe da kardinali kažu uopšteno kakav papa im je potreban, te da se detaljno upoznaju s pravilima konklava. One mogu biti presudan trenutak, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što poneki kardinal, ako i nije dotad bio poznat većini, može izazvati pozitivan utisak. Kažu da je 1978, poslije smrti sv. Ivana Pavla I, krakvski kardinal Vijtila ostavio snažan utisak na kolege, pa je već tada imao dosta glasova - ali je u italijanskoj borbi između kardinala Benellja i Sirija isplivao, kao kompromis, mletački patrijarh Albino Lućani, koji je i sam ostavio utisak na ostale u opštim kongregacijama. Kažu takođe da je 2005. tadašnji kardinal dekan Racinger – koji je po toj dužnosti predsjedavao kongregacijama - upravo u njima učvrstio svoju kandidaturu, jer je s kardinalima govorio njihovim jezikom (zna i poljski), sa svakim je bio ljubazan i tretirao njegovo mišljenje s poštovanjem. Bili su sigurni da će njegovo vođstvo biti kolegijalnije nego dotadašnje.

Poslije smrti svetog Ivana Pavla II kardinali su se dogovorili da ne razgovaraju s novinarima u celom razdoblju od sahrane preminulog pape do ulaska u konklavu. O toku kongregacija obaveštavao je tadašnji voditelj Kancelarije za novinarstvo Hoakin Navaro Vals, za koga je poznato da je sklon neistini ako smatra da je tako bolje za crkvu. To nije bila zabrana nego preporuka, a navodno je baš kardinal Racinger u jednoj od opštih kongregacija rekao da je “ljudsko pravo” svakog kardinala da razgovara s kim hoće.

Indiskrecija novinaru

Uostalom, zabrane ne sprečavaju one koji po svaku cenu žele da miniraju drugog kandidata. A miniranje je najlakše obaviti poverljivom “indiskrecijom” novinaru, koji mora imati istančan sluh da bi razlikovao pravog “uzbunjivača” od onoga ko drugome “podmeće nogu”.

Godine 2005. plasirano je tako nekoliko opakih glasina: da je tadašnji mletački patrijarh (a sadašnji milanski kardinal) Anđelo Skola lečen od depresije (tj. da je psihički nestabilan); da mumbajski kardinal Ivan Dijas pati od dijabetesa (da je slabog zdravlja, što je bila istina); da je argentinski kardinal Horge Mario Bergoljo (sadašnji papa Franja) sarađivao s vojnim savetom u proganjanju dvojice argentinskih isusovaca (to se pokazalo kao kleveta); da su i kardinal dekan Racinger i kardinal državni sekretar Sodano krhkog zdravlja i zato nesposobni da izdrže teret papske službe itd.

Po nekim ranijim interpretacijama, upravo je glasina lansirana protiv Bergolja samo tri dana pre ulaska u konklavu 2005. sprečila Argentinca da tada postane papa. Ipak, prema drugim tvrdnjama, koje se čine verodostojnijima, u trećem glasanju te godine kardinal Racinger je dobio 55 glasova, a kardinal Bergoljo 40. To je situacija uzajamnog blokiranja, nakon koje počinje da izranja treći kandidat (kako se dogodilo u drugoj konklavi 1978, kada su se međusobno blokirali kardinali Siri i Beneli, pa je “iskočio” kardinal Vojtila).

Bergoljo i Racinger

Međutim, po tom izvoru, nakon trećeg glasanja 2005. kardinal Bergoljo je zamolio kardinale koji su glasali za njega da glasaju za Racingera - pa su na kraju obojica postali pape: prvo Benedikt XVI, a onda Franja (zasad bez broja, jer je dosad jedini). Fausti, međutim, iznosi nešto drukčiji tok konklava 2005. Po njemu je u prvom krugu glasanja Martini imao nešto više glasova od Racingera (to se tvrdilo i tada, ali je tumačeno kao neka vrsta izraza poštovanja Martiniju, za koga se takođe već znalo da pati od parkinsonizma, koji je i njega ubio). Silvano Fausti pak tvrdi da je već bio stavljen u pogon manevar, u korist nekog kardinala iz Kurije, koji bi čekao da se u nekoliko glasanja pokaže da ni “konzervativac” Racinger ni “progresista” Martini ne mogu do većine, pa bi onda on izbio u prvi plan. Ko bi bio taj kandidat? Fausti ne kaže, ali ga opisuje kao “puzavog”. Opis je jasan. Ali nije naše da identifikujemo. Stoga je Martini glasove kojima je “raspolagao” “prebacio” na Racingera i tako mu osigurao većinu. To zapravo ne protivreči prethodnoj rekonstrukciji: ako je deo “progresista” nakon prvog glasanja ipak prešao na stranu Bergoljoa, moguće je da je i on, isusovac kao i Martini, znao gde je caka, pa je onda i on pozvao one koji su za njega glasali da se “presele” Racingeru, koji je tako mogao postati Benedikt XVI. I koji je zatim rekao: “Molite se za mene da ne pobegnem, od straha, pred vucima”. Rukavica kolegama iz Kurije bila je bačena.

Fausti poverava još nešto: u posljednjem susretu s Benediktom Martini je u Milanu 2012, već na samrti i jedva pokretan, rekao papi, koji se s Kube vratio fizički skrhan: “Ništa se nije promijenilo u Kuriji. Moraš da odstupiš”. U poslednjem intervjuu Martini je na samrti govorio o crkvi “koja se ne menja već 200 godina”.

11 mjeseci

Račinger je o odricanju, kažu, počeo konsultacije tri meseca ranije, u decembru je u konsistoriju imenovao samo izvanevropske kardinale da popravi ravnotežu, a u februarau 2013. odrekao se dužnosti. Potez koji je iznenadio mnoge prema ovim informacijama bio je pripreman već 11 meseci.

 -Kad sam vidio da je Franja rimski biskup, zapjevao sam nunc dimittis! - rekao je Fausti u intervjuu, smeškajući se. To je citat iz Jevanđelja (Lk 2:29-32), gde je stari Šimun, kome je Duh sveti rekao da neće umreti dok ne vidi Mesiju, komentisao kad je spazio da unose novorođenog Isusa u jerusalimski hram: “Sada možeš otpustiti slugu svoga, Gospode”, tj. sada mogu umrijeti. Fausti je umro krajem prošlog mjeseca.

Nastavak na Nezavisne Novine...