Izvor: Blic, 27.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razlog za radost
Dakle, bila je još prošle sedmice, a danas je nedelja i na kraju smo i ove sedmice; čini se da se o toj noći reklo šta se imalo, a govorilo se puno. Ali možda je to i najzanimljivije, koliko se govorilo.
S razlogom, naravno. Ono što se provlačilo kroz sve priče koje su se povodom Noći muzeja čule bio je osećaj izvesne radosti, ali i iznenađenja.
Razloga za radost svakako ima, Beograd je te noći lepo izgledao. Zašto smo se iznenadili? Krajem osamdesetih godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prošlog stoleća, kada smo svi još masovno išli u Istru, posebno u Rovinj, Zavičajni muzej ovoga grada je promenio svoje radno vreme i počeo da radi posle podne - negde od šest pa do deset uveče. I umesto uobičajene stalne postavke - koja je ličila na sve stalne postavke svih sličnih muzeja tadašnje SFRJ, dakle neki kuhinjski noževi iz rimskog doba na početku i apoteoza radničkog pokreta i NOB-a na kraju - pravili su posebne izložbe, bilo iz sopstvenih zbirki, bilo u saradnji s nekim drugim.
Hoću reći, bez ikakve želje da omalovažavam, da je Noć muzeja projekat koji se zasniva na relativno jednostavnom konceptu, kakav je čak i u jednom malom istarskom gradu bio poznat pre dvadesetak godina: prilagoditi radno vreme navikama - ili, ako hoćete, hirovima - potencijalnih posetilaca i ponuditi im malo atraktivnije sadržaje od uobičajenih. Ovo prvo je relativno jednostavno, za drugo morate imati malo ideja, ali i novca. Pošto je novac ono što našim muzejima po pravilu nedostaje, onda je teško govoriti koliko ljudi u njima ima ideja.
Ali, kada sprovedete ovaj koncept, onda se najednom ispostavi da postoji određeni broj ljudi koje ovo privlači, i da taj broj i nije zanemarljiv.
I tako smo se mi iznenadili, a ovo iznenađenje više govori o nama nego o događaju.
Mnogi među nama znaju ili su makar čuli da se za velike izložbe u velikim gradovima čeka satima, pod uslovom da ste ranije kupili kartu koja važi samo za taj dan. Ali to je ono što se zbiva tamo negde. A kod nas?
Da se dripci posle fudbalskih utakmica mlate po beogradskim ulicama - to je ono što smo prihvatili kao normalno stanje stvari. Da se na beogradskim ulicama zbog jednog kulturnog spektakla nađe više ljudi nego zbog nekog bezbroj puta opevavanog a po mogućstvu i nameštanog derbija ne samo što nas iznenađuje, nego nam se prosto čini iskorakom iz normalnog toka stvari.
Ni kulturni ni sportski spektakli nisu ono što čini svakodnevni život i oni zaista uvek predstavljaju nekakvu vrstu iskoraka, ali i dobru priliku da saznamo nešto više i o svetu i o sebi.
.jpg)
