Izvor: Southeast European Times, 08.Jul.2013, 17:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Različita viđenja muslimanske verske odeće
U Turskoj verski odevni predmeti mogu da se posmatraju kao nešto više od modnog izbora, ali Balkan je drugačiji.
08/07/2013
Menekše Tokjaj za Southeast European Times iz Istanbula -- 8.7.2013.
Tokom nedavnih masovnih protesta u Istanbulu, 25-godišnjakinja sa maramom na glavi napadnuta je dok je izlazila sa trajekta.
Prema intervjuu koji je žrtva dala novinama, metež je nastao kada je jedna žena uzviknula „ono što se desilo ovoj zemlji >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << desilo se zbog njihovih marama, udarite je!“ Muškarci su se pridružili sa šamarima i psovkama.
Kada joj se vratila svest, smrdela je na urin, kaže ona.
Incident je naglasio društvene tenzije vezane za versku odeću u Turskoj. Marame za glavu, koje se u mnogim balkanskim zemljama smatraju ličnim izborom, često se u Turskoj posmatraju kao političko izjašnjavanje. Takav stav i dalje postoji kod nekih, uprkos činjenici da većina turskih žena nosi marame na glavi.
U Turskoj je nošenje verskih odevnih predmeta, kao što su marame za glavu ili feredže, zakonski zabranjeno na radnim mestima u javnom sektoru, kao i u parlamentu. Bilo je zabranjeno i na javnim univerzitetima do 2010. godine.
Ove mere predstavljane su kao način za zaštitu sekularizma, čime je obična odeća pretvorena u pretnju u očima nekih.
Zubejde Erturk, inženjerka u svojim pedesetim godinama, diplomirala je neposredno pre nego što je država uvela zabranu početkom osamdesetih. Teži deo za nju bilo je pronalaženje posla.
„Podnela sam desetine molbi za posao, ali me nisu ponovo pozvali. 'Niste prava osoba', kažu implicitno. 'Zaobilazimo vas jer nosite maramu'“, priča Erturk za SETimes.
Ona dodaje: „Ne samo da je bilo takvog psihološkog maltretiranja, nego su i neki verbalni napadi kada bih išla ulicom ostavili žig na mojoj duši. Takva loša sećanja predstavljaju neprijatan osećaj u mom životu i izbegavam da prolazim nekim elitnim naseljima u Istanbulu kako bih izbegla pogled osoba koje bi mogle da me uznemiravaju, a posebno žena“.
Prema studiji Istraživačkog centra „Pju“ iz 2012, žene koje nose versku odeću češće prijavljuju uznemiravanje u zemljama u kojima vlada sprovodi oštra pravila vezana za veru nego u onima u kojima su pravila blaža. Pju je klasifikovao Tursku kao zemlju u kojoj su i zakonska ograničenja vere i žalbe zbog antiverskog uznemiravanja na visokom nivou u odnosu na većinu zemalja.
Ihsan Toker, profesor teologije na Univerzitetu u Ankari, kaže da su zakonski propisi vezani za veru uticali na način na koji javnost posmatra pobožno ponašanje.
„Vladina ograničenja i pritisak tokom nekih perioda istorije oko verskih kodeksa i normi bili su toliko efikasni da se čak i nakon njihovog ukidanja neki segmenti društva, koji sebe smatraju čuvarima starog režima, bore da očuvaju te restrikcije na nivou civilnog društva“, rekao je Toker za SETimes.
Ali, Toker odmah umanjuje spekulacije da postoji javna hajka kada su u pitanju marame za glavu.
„Mislim da trenutno ne postoji rasprostranjeni 'masovni animozitet' u pogledu nošenja marama za glavu u Turskoj. Kada je zabrana ukinuta pre nekoliko godina, niko nije dizao buku na univerzitetima. To je nekako prihvaćeno tako kako jeste, iako su mnoge osobe u prošlosti bile suočene sa frustracijama, kada su odbijene na vratima univerziteta samo zato što su imale maramu“, rekao je on.
U mnogim balkanskim zemljama, uključujući Srbiju i Makedoniju, ne postoje zakonska ograničenja oko nošenja verske odeće. Niti je ta odeća tipično prožeta političkim značenjem kao što je često slučaj u Turskoj.
Ivana Bartulović, analitičarka iz Centra za verske studije Beogradske otvorene škole, kaže da su pritužbe muslimanskh žena u Srbiji na uznemiravanje relativno retka pojava.
„Ali sigurno da postoje individualni slučajevi. Muslimansku zajednicu u Srbiji potresaju brojni drugi problemi -- kao što je podeljenost, nepostojanje dijaloga među zavađenim strujama, ali i političke implikacije tog međusobnog sukoba“, rekla je ona za SETimes.
Dokazi neprijateljskog odnosa naroda prema verskoj odeći takođe su oskudni, kaže ona.
„Ne postoje organizovane inicijative ili peticije kojima se pokušava ograničiti pokazivanje simbola islamske vere kod žena u Srbiji [niti] pokušaji regulisanja nečeg takvog od strane države.“
Slika je vrlo slična i u susednoj Makedoniji. Izbor odeće kod žena generalno se ne posmatra kao opterećen političkim ili društvenom simbolikom. Iako se broj makedonskih Albanki koje se odlučuju za nošenje marame povećava, to nije postala velika tema javne debate.
Kontroverza oko verskih simbola rasplamsala se 2007, kada su muslimanke iz nevladine organizacije Islam i nauka tražile da im se dozvoli nošenje marama na fotografijama za biometričke pasoše. Pravilima ministarstva unutrašnjih poslova zabranjeno je nošenje marama ili kapa na fotografijama za pasoše iz bezbednosnih razloga i zbog evropskih propisa o biometrijskim dokumentima koje zemlja pokušava da sledi.
Vlasti su reagovale pozitivno na kampanju i pravilnik je izmenjen.
U izveštaju agencije Pju i Srbija i Makedonija su u grupi zemalja sa umerenim ograničenjima od strane vlasti kada je u pitanju vera.
Dopisnice Ivana Jovanović i Biljana Lajmanovska iz Beograda i Skoplja doprinele su ovom izveštaju.
Nastavak na Southeast European Times...
