Izvor: Blic, 10.Feb.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razlaz
Zoran Luković
Predlog koji je ovih dana pobudio pažnju javnosti, mada nije originalan, sasvim je racionalan. Dobro bi bilo iz mnogo razloga da se konačno svi državni činovnici smeste pod jedan krov. Međutim, zdrav razum koji uvažava činjenice, više je sklon skepsi nego optimizmu. Kažu da fizički u nekadašnju Palatu federacije, odnosno zgradu SIV-a kako je i sada mnogi zovu, dakle u tu lepu zgradu koja je nikla kao rezultat omladinskih radnih akcija i još dva objekta u njenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << blizini, nije moguće smestiti kompletnu i nabujalu administraciju brojnih ministarstava, agencija, direkcija... Istina, namnožilo se tih „belih okovratnika” na nekoliko desetina hiljada zaposlenih, a prostorije Vlade Srbije sada se nalaze na 20 lokacija u Beogradu.
Stara ideja koja je ponovo aktivirana otkrila je posredno i valjda slučajno mnogo toga čudnog u domenu vlasništva. Vlada Srbije jednostavno ne zna koje sve zgrade (ne)koristi, pa je premijer naložio da se sva imovina konačno popiše. U svakom slučaju, zvanično je saopšteno da „prema dostupnim podacima Vlada poseduje 435 objekata” i to 156 vila i zgrada, 181 stan, 87 poslovnih objekata i 50 garaža. Toliko se zna, ostatak se ima po opravdanom nalogu predsednika Vlade naći i evidentirati. Formulacija „da Vlada poseduje”, hajde da verujemo, jezička je omaška jer izvršna vlast nije i ne može biti posednik, vlasnik imovine koja pripada državi. Vlada tom imovinom može samo upravljati, gazdovati u skladu sa zakonom. Ali, ta jezička nepreciznost je bezazlena taman koliko i adolescentsko laganje. Mnogo važnije pitanje ostaje bez odgovora: kako je uopšte moguće da se precizno do svakog kvadratnog metra i svakog dinara ne zna površina i vrednost onoga što poseduje država. Istina, ova vlada nije krivac zbog neupućenosti, ali je to dokaz koliko javašluka i koristoljublja je godinama oko nas bez posledica.
Da čudima nema kraja, pobrinula se „institucija države” imena Direkcija za imovinu Republike Srbije. Kao u igri domina, to što Direkcija nudi javnosti kao objašnjenje je „duplo golo”. Oni su u ime države morali znati šta je sve državno vlasništvo jer je to svrha njihovog postojanja. Oni su ti koji su zakonom zaduženi da brinu o zgradama, vilama, garažama" Umesto da se „pokriju ušima”, da priznaju kako nisu radili posao za koji su plaćeni parama poreskih obveznika, predstavnici Direkcije objašnjavaju da je predlog o smeštaju državnih službenika u jedan ili samo nekoliko objekata „nemoguća misija” jer je, kažu, malo kvadrata za sve zaposlene. Jesmo li toliko bogati da su svakovrsni javašluk i trošenje bez mere zaista mogući bez ograničenja?
Ekonomisti procenjuju da će rast bruto društvenog proizvoda ove godine biti manji od već prvobitne, pa potom korigovane projekcije. Planovi su bili iznad šest, sa MMF je usaglašeno i budžetom kalkulisano 3,5, a kao realnost se pominje rast ispod dva odsto. Zaključak je vrlo jednostavan. Moraće za koji mesec da usledi rebalans prihoda i rashoda državne kase, pa je logično neminovno dalje smanjenje javnih troškova. Najbolji primer treba da da država i njen aparat. Snagu takvih poteza ne treba dokazivati. Dobro to znaju i štedljivo se ponašaju u mnogo bogatijim društvima od našeg. Novoizabrani američki predsednik Barak Obama je odmah zamrznuo zarade svim zaposlenim u Beloj kući. Predsednik Vlade Slovenije Borut Pahor sam sebi plaća račune za mobilni telefon. Jesu li Obama i Pahor populisti? Odgovor i nije važan, meri se samo rezultat, važi se ušteda koja je stvarna i koja ne dovodi u pitanje funkcionisanje aparata države.
Hoćemo li dakle i dalje slušati priče da je zgrada nekadašnjeg SIV-a od 65.000 kvadrata u kojoj se nalaze 744 kancelarije, pa 13 sala za konferencije, šest salona, tri dvorane i dve velike garaže nedovoljna za državnu administraciju. Neka bude da je tako. Hajde neka činovnici uđu u još dve, tri, četiri zgrade ako je jedna malo. Svi ostali objekti bi se morali isprazniti, rentirati ili prodati i kraj priče. Kada bi se odlučivalo samo logikom ekonomije, tako bi i bilo. Iskustvo kaže, nažalost, da tako biti neće. Zato i ne znamo čega sve je država vlasnik. Zato kada se ne zna vlasnik, imovina vremenom postaje svačija, pa ko više ugrabi. Zato i imamo tako glomazan i gotovo glamurozan državni aparat u kojem je politička i lična korist prečesto bitnija od opšteg dobra.
Jedan ljutiti čitalac, komentarišući sve oko i povodom predloga o preseljenju, na sajtu „Blica” kratko je zapisao: „OK, neka pređe onoliko njih za koliko ima mesta, a ostali – razlaz”.
