Izvor: Politika, 20.Jun.2013, 19:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razgovor ugodni naroda balkanskog
Kakvo je ovo zanimljivo veče, pomislih dok se premeštam od stola do stola u prostranom restoranu. Bučno je, mješaju se naši razgovori i glas spikera preko mikrofona, koji izvještava o sportskim rezultatima učesnika.
A neki se takmiče po skupinicama u svemu i svačemu. Pravi vašar!
Ma ne, „samit nesvrstanih"radnika !
Po stolovima je hrana i piće, okolo sjede, šetaju ili stoje kolege sa posla, naši šefovi i njihovi nadšefovi. Prijazno se osmjehujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svima. Radost, gluma...iskreno zanimanje, saosjećanje.
Upravo sam proćaskala sa Maksimom, u vezi nekih poslovnih stvarčica, koje sam svakako mogla odložiti za kasnije. To je tehničko lice u pravom značenju te riječi; priča se da živi sa pet računara, bezbroj programa i mačkom. Susretljiv je, stručan ali doista nekako u svom „virtualnom filmu”.
Mahnem rukom Jovanki, da ću joj se kasnije pridružiti. Jovanka je čistačica , svi je vole jer je animator dobrog raspoloženja.Ona uvijek na svoj način pročešljava lokalnu i vaseljensku situaciju. Sa njom se viđam nakratko, na trčanju, kao i nedeljom, prije ili poslije Svete Liturgije.
U širokom luku zaobilazim Johannu, mladu administranticu, koja na poslu prilazi našim radnim stolovima i stalno se na nekoga pritužuje, a najčešće na sudbinu zbog – „liber fater” iz Beograda, koji ju je napustio dok je još bila u majterinom stomaku.
Uzimam tanjirić sa kolačem ko rekvizit i prilazim koleginici Liri. Pričamo o zdravoj hrani i podsjećam je, da mi oda tajnu kako pravi svoje domaće pogače. Na poslu je dosljedna i zato je često proglase za staromodnu, za istjerivača radne discipline i pravde. Jovanka bi rekla: - Ona ti je brate ko Grk u apsu.
Večeras je i ona pomalo nostalgična, priča mi o svom zavičaju, odakle su se preselili prije par godina. Lijepo je slušati o starim i dobrim vremenima. Porodica, djeca, učenje, rad – da, zajednička nam je i naša sudbina seobe, iskustvo tuđinca i borca za opstanak.
Uzimam čašu bijelog vina, i želim se na tren preseliti prema igračima bowlinga. Najednom se lice koleginice Liri namršti:
- Ma ostavi to, nećeš valjda piti !
Učini mi se da se je Liri iskreno omakla takva reakcija, jer se ona sama drži svih vjerskih propisa, pa joj uzvratih: - Ja ne pijem, ne paše mi, ali zbog društva, pomočit ću jezik.
Odlazim sa čašom, onaj kolač sam ostavila na prethodnom sjedištu, jer ni slatko mi se večeras ne jede.
Okrenem se i naletim na našu komercijalisticu Štefku. Ona je večeras posebna. Od sve hrane i pića nije si našla ništa za sebe, pa je naručila da joj skuhaju blitvu sa krumpirom s malo maslinovog ulja.
- Nema bez dalmatinske hrane jela, ni za dušu ni za tilo.
Prolazim na brzinu i kraj Jordana. Taj nas redovno smara sa svojim tužbalicama o našim teškim vremenima i šta smo sve doživjeli, kad smo svi izgubili svoja stalna zaposlenja i sad ovako lutamo od projekta do projekta, koje plaća „viša instanca”.
– Kako ćemo to stanje prevazići – pitam ga , a on, ko da jedva čeka priliku za predavanje. I onda bi započinjao priču o Markovim konacima,... o istoriji svoje familije, od doseljavanja na pustare Balkana...
- Ma pusti Jordana, to su samo izgovori kod njega. Lijen je, a navikao je na visoke položaje bez znoja; tako naša Jovanka parira Jordanovim jadanjima.
Osim Metke, ovdje i nema pravih domaćina, među zaposlenim i nerukovodećim kadrom. Metka je mlada, lijepa djevojka, crnka, sposobna za svaki posao. Pred mojim dolaskom u deželu, upravo sam tako zamišljala Slovence, da su sposobni i nadareni; samo su po izgledu, u mojim predrasudama njihove djevojke „zlatokose”. Metka je završila tehničke nauke, ali je vrijedna i obučena i za električara, za krojača, stolara, zidara, nema toga što ona ne umije da uradi. Imala je imućne roditelje, nedavno je sahranila majku. Direktor je goni da mu napravi neka rješenja van opisa njenih poslova, ali se Metka ne da, izgovara se na razne načine.
– Neću, nek ide u Centar za socijalni rad i nek ih moli za pomoć, ko svaka prava sirotinja, kad kaže da firma nema novca.
- U redu, samo ne znam šta s tim ima veze Centar za socijalni rad - čudih se.
Priđem joj, a ona ispija vino, pa pruži čašu :- Da nazdravimo !
- Šta je dobroga kod tebe?
- Ništa, osim što život piše romane - i uzdahnu.
- Znaš, moram da učim „srbohrvaščino”, a ima vas dosta ovdje, mogla bi imati besplatan tečaj.
- Ode li ti u turizam, šta li ti to treba ? - ote mi se; znala je par evropskih jezika, srpski razumije, neće se ona nigdje izgubiti.
Zakolutala je očima pa izusti:
- Treba mi, da razgovaram sa rođenom majkom... rodbinom !
Pogledam njenu crninu, sjetim se šta mi je pričala prije par sedmica, kako se ne može pomiriti sa majčinom smrću , kako joj je sad najpotrebnija i da je ustvari pomalo ljuta na nju...
- Ne čudi se, vremena nema pa ti nisam išla u epsku širinu, kao naš Jordan, ja sam usvojena i sa tim sam bila srasla, pomirila se,navikla... Ali, došlo je izgleda vrijeme i za moju istinu – pa se nekako pobjedonosno nasmije.
Da, ona je „tehnički ispravno” locirala svoj problem i odlučila da ga riješi, u najkraćem roku došla je,vođena „Guglovim svevidećim okom „ do lokacije žene koja ju je rodila. I posjetila je, hiljadu kilometara daleko odavde.- Mogla sam se ranije zanimati u Centru za socijalni rad, imaju i žive svjedoke tog događaja... ma neznam šta da kažem, procijedi. Kad imaš pare imaš sve, bar je tako onda bilo, kada sam ja prodana, odnosno kupljena.
Priča mi nekako rastreseno kako je preko vikenda otišla u to brdovito selo na Balkanu i zakucala na vrata prave majke.
- Ništa, baš ništa se nije dogodilo, hladna i neljubazna otjerala me je sa vrata, a mužu je glasno rekla da se neka vjerska sekta potuca po selu i da će ih se odmah riješiti. Htjela sam joj stisnuti u ruku novce, a to ju je još više ohladilo. Kao da prezire novac.
-Reče li tebi što?
Da, sasvim tiho, ko da pseto ućutkuje: Živa si, ništa više nisam mogla za tebe učiniti.
- Kuda ćeš slijedeći vikend, htjedoh zapitati, a ona reče: - Sad čekam godišnji odmor.
- Veče nostalgije, nema šta – osjetih maglu u glavi . – Ali, sad ću se ja razvedriti u Jovankinom društvu .
Suzana Mihajlovič
Ljubljana, Slovenija
objavljeno: 20.06.2013
