Izvor: Politika, 09.Jun.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razgolićena vlada
Ima li boljeg načina ličnog promovisanja od televizijske kamere
Postoji jedan detalj, jedan takoreći supernovi momenat u radu aktuelne vlade koji će je, ukoliko bude zaživeo, vinuti iznad svih prethodnih izvršnih vlasti. Radi se o više nego interesantnom pokušaju ustanovljavanja prakse direktnih prenosa iz Nemanjine. Ono tačno je – postojali su (i još uvek postoje) direktni prenosi zasedanja republičkog parlamenta garnirani atavističkim pikanterijama i verbalnim akrobacijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << narodnih predstavnika, ali ovo je ipak nešto novo. Visoki funkcioneri (čitava grupa) zatvoreni su u nekoj vrsti školske učionice i imaju zadatak da pred televizijskim kamerama, sa sve voditeljem pride, konstruktivno raspravljaju o vitalnim pitanjima od državnog značaja. Nije li to poslastica za svakog ozbiljnog „rijalitomana”?
Na prvi pogled izgleda kako je premijer Vučić otkrio originalni televizijski format na pola puta između „Velikog brata” i „Sarapinog problema” sa elementima „Šešira profesora Koste Vujića” – s ciljem da građanima (koje vlast neretko tretira kao decu), školski približi osnovne postulate rada izvršne vlasti.
S aspekta demokratije, dakle teorije, to nije loša stvar. Naposletku, može li šta biti gore za demokratski poredak od recimo začaurene i netransparentne vlasti? Zagovornici javne politike oduvek su tvrdili kako je nevidljiva moć najokoreliji protivnik demokratije – i bili su u pravu. Naime, demokratiji je svojstveno da „ništa” ne treba skrivati od očiju javnosti to jest da malo toga treba obavijati velom tajne. Rečju, netransparentnost u radu izvršne i zakonodavne vlasti, zakulisne radnje, igre „gluvih telefona” na relaciji elita – masa, sve to i još dosta toga pride, čini da se unutar tajne vlasti (arcana imperii) etabliraju poluprivatni načini dogovaranja koji kasnije obavezno bivaju upakovani u šarene omote zvanične politike. Razumljivo je da slične stvari teško mogu imati veze sa izbornom ili bilo kakvom drugom voljom građana – birača.
Ali hajde da se prisetimo kako je izgledao televizijski prenos vladinog zasedanja u vreme poplavnog talasa. U fokusu kamere, sasvim očekivano, našao se premijer Vučić, koji je u najsvetlijoj tradiciji strogog profesora odbrane i zaštite održao jedno (tzv. frontalno) predavanje ministrima – đacima. Boljim učenicima je odsečno izdavao direktive tipa šta, kako i gde, dok je one nemirnije strogo opominjao da isključe mobilne telefone koji bi se prethodno oglasili kakvom iritirajućom melodijom.
Efekat je u potpunosti bio postignut. Narod je imao priliku da vidi kako Musa dere jarca, što bi rekao ujak Firga u „Vrućem vetru”, dok su s druge strane popečitelji shvatili da sa razrednim starešinom nema zavitlavanja. Obaška što je premijer na konto strogoće upisao još neki poen kod ljubitelja autoritarnog liderstva, tako da je krivulju popularnosti narihtao preko pedeset odsto. Drugo je pitanje što je na osnovu toga ministar Vulin automatski posumnjao kako je upravo procenat Vučićeve popularnosti razlog zbog čega strane sile žele da ga zbace s trona – teorija ravna onoj prema kojoj je Pajtića na čelo DS-a doveo moćni gej lobi.
Na koncu lako bi se, na osnovu svega prethodno rečenog, moglo zaključiti da prividno razgolićavanje vlade pred TV kamerama zapravo i nije toliko posledica želje da se javnost upozna sa sadržinom njenog rada (što bi bio izraz demokratičnosti), koliko produkt težnje da se građani zasene formom „čvrste ruke” kojom jedan čovek, polako ali sigurno, iscrtava konture lične vlasti.
A ima li boljeg načina ličnog promovisanja od televizijske kamere? Doduše, istina je i to da nije svako za kameru kao što ni kamera neće baš svakoga. Upravo u svetlu rečene dijalektike treba posmatrati fenomen televizijskog razgolićavanja vlade.
Sociolog
Boris Jašović
objavljeno: 09.06.2014.
