Izvor: B92, 15.Feb.2020, 22:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Razdvojene po rođenju: Da li je moja majka data na usvajanje zato što je izgledala kao belkinja

Priča o porodici iz Južne Afrike koja je otkrila dugo čuvanu tajnu o sopstvenim poreklu.

Kad su zdravstveni problemi naterali Nejtana Romburga i njegove sestre da prouče porodičnu istoriju, decenijama posle okončanja Aparthejda, oni su otkrili strogo čuvanu tajnu koja je dovela u pitanje njihov identitet.

Kejp Taun, 29. septembar 1969. godine - u deset sati pre podne, grad je potresao snažan zemljotres. Margaret Buirski je radila kao medicinska sestra u bioskopu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u Alhambri i, prvi put u životu, njeno znanje zaista je bilo od koristi. Jedna žena pala je sa balkona i u haosu koji je nastao, Margaret je pokušavala da joj pomogne.

"Stalno su govorili da su se upoznali tokom zemljotresa, a da je odatle njihova veza prerasla u krešendo", kaže Nejtan Romburg (42), njihovo najmlađe dete. Za majku kaže da je bila "živopisna".

"Mogla je da ubedi sebe da prihvati bilo koji posao i isto tako da se ubedi da ga napusti", kaže on.

Brak nije bio srećan. Derek je nastavio da pije, a imali su vrlo malo novca. Margaret je s tim izlazila na kraj bežeći u svet iluzija - govorila je deci da su suviše bogati da bi im bila potrebna hipoteka i da će ugraditi lift u kuću. Deca nikad nisu znala u šta da veruju.

"Bila je sanjar", kaže Nejtan. "Mislim da tako izlazite na kraj sa teškim životom, vrtite priče u glavi - i mi smo prosto naučili da ih ne shvatamo ozbiljno."

"Bila je pomalo kompulzivni lažov", slaže se Bernardet, Nejtanova najstarija sestra. "Nikad nismo znali da li je bilo šta od toga istina - nisam sigurna ni da li je ona znala."

Deca - Bernardet, Šerin i Nejtan - znala su vrlo malo o prošlosti njihove majke i nikad nisu upoznali porodicu koja ju je usvojila. Nju su kao bebu usvojili pobožni ortodoksni Jevreji, koji su umrli dok je Margaret bila tinejdžerka. Ostatak porodice je se odrekao kad se udala za Dereka, nejevrejina.

Uprkos tome, Margaret se uvek čvrsto držala jevrejskog identiteta.

"Imali smo pomalo neobičan život, dok smo odrastali, zato što je moja majka bila Jevrejka, a moj otac nije", kaže Nejtan. "Za Pashu bismo postili i nije nam bilo dozvoljeno da jedemo bilo šta sa kvascem, a usred svega toga, moj otac bi donosio kući uskršnja peciva."

Tri godine kasnije, dok je Margaret umirala od raka dojke, saopštila im je da ima sestru. Njena deca su to odbacila kao još jednu njenu izmišljenu priču.

Prošle su godine i 2008, Bernardet je takođe obolela od raka dojke.

Genetski testovi su pokazali da je Bernardetin rak istog tipa kao kod njene majke, iako mutacije nisu proistekle iz gena BRCA1 ili BRCA2 - agresivnog oblika naslednog raka koji se pojavljuje češće u zajednici Aškenazi Jevreja nego kod ostatka populacije.

Od dolaska ranih kolonizatora, u Južnoj Africi je dolazilo do sklapanja mešovitih brakova - holandski doseljenici zasnivali su porodice sa lokalnim ženama Kojsanaca i Kosa, baš kao i sa ženama iz Malezije ili sa Svete Jelene, od kojih su neke dovođene kao robinje.

Ali nakon što je 1948. godine na vlast došla Nacionalna partija, usvojeni su zakoni koji su takve veze proglasili nezakonitim.

Zakon o zabrani mešovitih brakova izričito je zabranjivao brak između "Evropljana" i "neevropljana", a na snagu je stupio 8. jula 1949. godine - mesec dana nakon što su bliznakinje rođene.

Zakon o registraciji stanovništva i amoralnosti iz 1950. godine je otišao korak dalje, zabranivši seksualne odnose između ljudi različitih rasa i zahtevao je od svakoga da se registruje kao pripadnik jedne od tri klase rasa: "Crna" (Afrikanac), "Bela" (Evropljanin) i "Obojena". Kasnije je dodata četvrta, "Indijac".

Ove rasne klasifikacije često su ustanovljavane na osnovu fotografija ili površnog posmatranja, poput ozloglašenog "testa olovkom", u kom je olovka stavljana u nečiju kosu - ako bi protresli glavom a olovka ispala, klasifikovani su kao belci, ako je ostala u kosi - nisu.

Ali ljudi mešanog porekla mogli su da izgledaju veoma drugačije, čak i u okviru iste porodice.

"Obojena osoba iz Kejpa mogla je da bude sve, od veoma blede sa zelenim očima do nekoga ko je veoma taman", kaže Nejtan.

Nemoguće je znati kako je burni period ranog Aparthejda uticao na Meri, ali je vrlo verovatno da je imao izvesnog uticaja na ono što se desilo s njenim bebama. Zadržala je bliznakinju koja bi bila klasifikovana kao "Obojena", a na usvajanje dala bliznakinju koja je izgledala kao "Bela".

Tokom Aparthejda, porodice su često razdvajane jer su roditelji ili braća i sestre bili klasifikovani drugačije jedni od drugih.

Alan Frensis se dobro seća toga. On je bio tamne puti, sa crnom kovrdžavom kosom, dok je njegova sestra bila blede puti sa smeđom kosom.

"U ono vreme nisam smeo da hodam ulicom pored sestre, nisam smeo da sednem sa njom na istu klupu u parku ili idem u isti bioskop, putujem istim autobusom - ništa", kaže on.

Niti su mogli da zarađuju kao belci.

I tako su Alanovi roditelji pedesetih emigrirali u Veliku Britaniju, a mnogi članovi porodice Frensis pošli su njihovim putem, pa i Meri Frensis i sedmogodišnja Norma 1956. godine.

Meri je našla posao u Londonskom javnom saobraćaju, gde je upoznala muža, inženjera. Majka i ćerka su ostale bliske i živele su zajedno veći deo života.

Ali da li je Norma saznala da ima sestru bliznakinju u Južnoj Africi?

Izgleda da je u poslednjim godinama života Margaret uporno pokušavala da kontaktira članove biološke porodice, ali joj niko nije odgovarao.

A opet su neki ljudi znali da ona postoji.

Roj Frensis, još jedan rođak koji je emigrirao u Kanadu sedamdesetih, seća se da je posetio porodičnog prijatelja u Kejptaunu 1985. godine, koji se raspitivao za Merinu "drugu ćerku". Roj je bio potpuno zatečen pitanjem.

"Tokom svih tih godina, niko u porodičnom klanu Frensisovih nije pomenuo nikakvo drugo dete u Merinom životu", kaže Roj. "Nisam želeo da otvaram Pandorinu kutiju, pa sam odlučio da to nikom ne pominjem."

On se, međutim, setio tog neobičnog razgovora 1992. ili 1993. godine, kad je njegova rođaka Nora, koja je takođe živela u Kanadi, dobila pismo od žene iz Kejptauna koja je tražila biološku majku Meri Frensis. Pisala je da pati od neizlečivog raka dojke i da želi da stupi u kontakt s njom.

Nora je bila zapanjena kad je primetila da je ta žena rođena na potpuno isti dan kao i Norma. Ali kad je pitala majku [Merinu sestru] za to, njena majka je samo odmahnula rukom, rekavši da je pismo napisala "neka luda žena".

Sama Norma nije znala čitavu priču, tvrdi bliski porodični prijatelj, Krispin Belčer, koji se starao o njoj dok je imala rak. Tokom posete u domu za palijativnu negu, Norma mu se poverila da se jednom javila na telefon u stanu njene majke i čula ženu kako govori: "Mislim da ste vi moja tetka."

Norma je predala slušalicu majci, koja je saslušala sagovornicu, a potom rekla: "Ne želim da više zovete" i prekinula vezu.

Smatralo se da je doktor Džošua emigrirao, ali Nejtan godinama nije mogao da nađe nikakav trag o njemu, uprkos tome što je pisao raznim bolnicama u Velikoj Britaniji i Kanadi.

Konačno, prošlog leta, BBC je pronašao ime doktora Džošue na arhiviranoj listi putnika. Pokazalo se da je putovao u Englesku kasnih pedesetih sa ženom i sinom, a na listi su bila navedena njihova puna imena i prezimena.

Nejtan, Bernardet i Šerin su deca Margaret Buirski i Dereka Romburga. Margaret je usvojena kao beba. Njena biološka majka je Meri Frensis.

Meri Frensis je imala još jednu ćerku, Normu, Margaretinu bliznakinju. Normu je odgojila Meri i s njom se preselila u London. Biološki otac bliznakinja bio je oženjeni doktor s vlastitom porodicom, doktor Džošua.

Nejtan i njegove sestre otkrili su raznu rodbinu sa majčine strane porodice, poput rođaka Alana, Roja i Noru Frensis.

Nejtan je takođe uspeo da pronađe jednog od sinova doktora Džošue. On je polubrat Nejtanove majke, što ga čini Nejtanovim poluujakom.

Nejtan je odmah kontaktirao sina preko Fejsbuka i oni su pričali još iste večeri.

Uprkos tome što nije znao ništa o Norminom i Margaretinom postojanju, doktorov sin nije do kraja bio iznenađen kad je čuo da je njegov otac možda imao vanbračnu decu.

"Njegov otac je bio, njegovim vlastitim rečima, 'ženskaroš'", kaže Nejtan.

Razgovarao je naširoko s čovekom za kog se nadao da je njegov polu-ujak, a obojica su saznali mnogo jedan od drugog.

"Trebalo mu je dugo vremena da shvati da sam mu ja nećak - osetio sam trenutak kad mu je svanulo. Doživeo je 'Aha!' momenat."

Rekao je Nejtanu da je njegov otac imao jake veze u jevrejskoj zdravstvenoj zajednici u Kejptaunu, tako da je bilo veoma verovatno da je on ugovorio Margaretino usvajanje.

Međutim, objasnio je da doktor Džošua nije bio Jevrejin - i sam je poticao iz zajednice Obojenih Kejptauna, sa korenima na Svetoj Jeleni.

Njegov sin je rekao Nejtanu da je razlog zašto su njegovi roditelji napustili Južnu Afriku i dalje bio prilično osetljiva tema.

Supruga doktora Džošue bila je Britanka - upoznali su se dok je on završavao studije medicine u Engleskoj. Poveo ju je nazad sa sobom u Kejptaun, gde je pokrenuo privatnu praksu u zgradi koja je pripadala porodici Frensis, i radio je paralelno u bolnici Grote Šur.

Kao nebeli doktor postao je izuzetno nezadovoljan ograničenjima koja mu je nametnuo Aparthejd. Nije mu bilo dozvoljeno da operiše bez "nadzora" belog hirurga i smeo je da leči pacijente samo iz iste rasne kategorije.

Za doktora Džošuu i njegovu ženu kap koja je prelila čašu nastupila je kad njihovoj deci više nije bilo dozvoljeno da pohađaju "belu" školu. U tom trenutku, porodica je donela odluku da napusti zemlju.

Doktor je imao uspešnu karijeru u inostranstvu, ali nikad nije uspeo da preboli način na koji je Aparthejd uticao na njegov život, ispričao je njegov sin Nejtanu - i nikad nije govorio o poreklu.

"Zajednica obojenih Kejptauna nije bila previše ponosna na vlastito poreklo - štaviše, na njega se gledalo s neodobravanjem, jer je bilo sramotno biti mešanog porekla", kaže Džolin Džošua (nije u srodstvu) koja pomaže ljudima da pronađu pretke preko organizacije Pronađite svoje korene.

Sramota koja se vezuje za poreklo mešanih rasa poseduje više slojeva, objašnjava ona.

Uvredljive asocijacije povezane s identitetom Obojenih uključuju "amoralnost, seksualni promiskuitet, nezakonitost, nečistoću, sklonost kriminalu, gangsterizam, zloupotrebu alkohola i droga."

A onda je tu i ideja da su Obojeni ljudi proizvod "miscegenacije" - ukrštanja ljudi koji se smatraju različitim rasnim tipovima.

Džolin kaže da mnogi ljudi koji dolaze kod nje tražeći pomoć, nemaju pojma o svom rasnom poreklu. Jedna njena klijentkinja nije mogla da pronađe britansku krštenicu pokojnog oca - ali se ispostavilo da on uopšte nije Britanac.

"Bio je nešto bleđi, pa je mogao da prođe kao belac", kaže Džolin. "I tako je odrastao u belačkoj zajednici, u belačkom okruženju, od belog oca, pretpostavljalo se."

Džolin zna mnoge pripadnike "Obojenih porodica Kejptauna" koje su bile razdvojene zbog rasne segregacije i nikad se ponovo nisu povezale.

"Tužno je koliko ljudi umire bez odgovora na pitanja", kaže ona.

DNK test sada je potvrdio da su Nejtan i sin doktora Džošue zaista u srodstvu i od tada su se našli jednom na večeri u Londonu.

Nejtan je srećan što je ostvarena ta veza.

"To je poslednji komadić slagalice", kaže on.

Ipak, saznanje da nijedan od njegovih deda nije Jevrejin predstavljao je za njega šok.

"Još uvek nisam raščistio sa sobom kako to utiče na moj identitet", kaže on. "Biti Jevrejin toliko je fundamentalan deo mog bića da me je to potreslo."

Ne našavši zapis o Margaretinom usvajanju, Nejtan ne može da bude siguran da je ona prošla punu konverziju, ali on sebe i dalje smatra Jevrejinom.

"Za mene je to kulturološko pitanje", kaže on. "To je nešto čemu te uče od najranijeg doba."

Nejtanova sestra Bernardet se pita da li su majčine snažne veze sa jevrejskim identitetom imale neke veze sa njenim lošim položajem kao belkinje pod Aparthejdom.

"Podozrevam, imajući u vidu rane koje je sa sobom nosila, da se uvek osećala autsajderom", kaže ona, "Definitivno je mogla da prođe kao belkinja, pa i jeste prolazila - ali možete li da zamislite sebe kako se probijate kroz život hodajući sve vreme po toj tankoj liniji?"

Bernardetin deda s očeve strane ju je upozorio, kad je izrazila znatiželju da sazna ko je bila porodica njene majke, da "ne čačka mečku".

Bernardet podozreva da nebelost njene majke mora da je bila očigledna odraslima u njenoj porodici. Njen deda, koji je iskazivao nacionalističke političke stavove toga doba, nije se dobro slagao sa Margaret.

"Nikad nije imao vremena za koju majku", kaže ona.

Ipak, to ništa nije menjalo, i Margaretina deca su odrasla sa privilegijom belaca pod Aparthejdom - što je nešto čega je Bernardet, koja je postala politički aktivna kao tinejdžerka osamdesetih, i te kako bila svesna.

"Iako su moji roditelji bili radnička klasa, privilegije koje smo uživali bile su zapanjujuće", kaže ona. "Činjenica je da sam išla na fakultet sa krajnje mediokritetskim uspehom u školi - i dobila stipendiju - samo zato što sam bela, i ni iz kog drugog razloga."

Bernardet se u međuvremenu odavno oporavila od raka koji ih je sve otposlao na ovo putovanje. I iako su otkrili istorijat raka u vlastitoj porodici, sva zabrinutost koju su osećali povodom toga pala je u zapećak u poređenju sa interesovanjem za novu rodbinu.

Alan Frensis je od početka delovao kao član porodice, kaže Nejtan.

On ima više saosećanja za majku sada kad razume deo onoga kroz šta je prošla.

"Njen život nije bio fer", kaže on. "Norma i njena polubraća i sestre imali su mnogo više prilike u životu od nje, uprkos tome na koji je način bila usvojena."

"Osećam veću naklonost prema njoj sada."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...